Dobar si, ali nisi moj tip

Mlade devojke, ćaskajući sa dugaricama, često komentarišu udvarače opaskom „Dobar je dečko, ali nije moj tip“.

Nadaju se da će ih osvojiti neki zelenooki, crnokosi, visoki momak snažnih ramena, a udvara im se njegova suprotnost. I dok ovakvi argumenti prate tinejdžerske godine, nije problem. Ali, često se nastave i u zrelijim godinama, samo što se tada na „moj tip“ ne odnosi samo fizički izgled, već i brojne osobine. Pa tako, i u 30-im i 40-im neretko odbijamo potencijalnog partnera zato što nije duhovit, obrazovan, ambiciozan, elokventan, situiran. Jednostavno, ne uklapa se u sliku „tipa“.

Moderno vreme samo pogoduje stvaranju idealnih tipova, a onlajn aplikacije za zabavljanje nude opciju da pokažu sa kim se najbolje poklapamo. Tu su i Holivud, romantične knjige, mediji koji nas bombarduju testovima „saznajte koji je vaš tip muškarca/žene“. Navikli smo sve da kategorišemo i stavljamo u fioke, pa to činimo i sa ljubavima. Na forumima se skicira profil idealnog partnera, pa tako pripadnice nežnijeg pola otkrivaju da je njihov tip snažan, veran, zgodan, duhovit muškarac sa manirima, dok pripadnici jačeg pola traže lepu, nežnu, zabavnu, odanu damu kojoj je kuća na prvom mestu. Tek ako potencijalni kandidat ispuni sve uslove, ulazi u razmatranje. U suprotnom, sledi „korpa“.

Da li je takvo ponašanje posledica iskustva i znak da posle svega kroz šta smo prošli konačno znamo šta hoćemo i nećemo? Ili je, pak, otpisivanje nekog samo zato što se ne uklapa u sliku našeg idealnog odraz nezrelosti? Da li time „teramo“ od sebe partnera koji bi se mogao ispostaviti kao savršen? Šta gubimo, a šta dobijamo ako damo šansu i nekom ko na prvi pogled nije naš tip?

Ukoliko smo, usled određenog iskustva u partnerskim odnosima dobro upoznali sebe, moguće je nakon kratkog perioda otvorenosti za upoznavanje i procenu potencijalnog partnera osetiti da li vredi ulagati u odnos ili se povući, kaže psiholog Milena Rajčević.

Prema rečima sagovornice „Života plus“, tada je argument „nije moj tip“ odraz zrele odluke. Ali, upozorava da fantazija o idealnom tipu muškarca ili žene ponekad predstavlja mehanizam odbrane od uspostavljanja odnosa. Kako napominje, kad postajemo intimni sa nekim, otkrivamo svoje dobre, ali i loše strane, a na videlo izlazi i ono čega se stidimo.

– Osećamo se ranjivo, postoji mogućnost da budemo povređeni, odbijeni. Ako zamislimo dovoljno nedostižan, idealan tip, nikada ga nećemo naći i to nas spašava od rizika uspostavljanja intimnog odnosa uz argument da prosto nismo imali sreće da naiđemo na pravu osobu. Ili, neki ljudi ne preuzimaju u potpunosti odgovornost za svoj život, već čekaju „spasioca“ u vidu idealnog partnera koji će im pružiti sve što im je potrebno. Njima je teško da odustanu od te dečje fantazije, stupe u odnos sa realnom osobom i istovremeno preuzmu odgovornost za sopstvenu sreću. To su samo neki od primera kada je „imati svoj tip partnera“ odraz nezrelosti – upozorava psiholog.

Neki stručnjaci upozoravaju da ako se stalno zabavljamo sa istim tipom partnera, gubimo mnogo. Često zapravo ni ne znamo šta želimo i šta nam treba, pa valja s vremena na vreme iskočiti iz sigurne zone, pogotovo ako su nam se dosadašnji pokušaji završavali neslavno. Kad zaboravimo na „tip“, možemo nešto naučiti, biće nam zabavno, a može se čak i desiti da je to savršena osoba za nas. Ali, naša sagovornica ističe da ukoliko nam zaista prija da se stalno zabavljamo sa nekim ko je naš tip, ne gubimo ništa. Ipak, ako se držimo šablona po svaku cenu iako nismo istinski srećni, potrebno je da se zapitamo zašto to radimo.

– Da li nam nedostaje hrabrosti da probamo nešto novo? Da li želimo da održimo idealnu sliku o sebi uz pomoć partnera koji je dovoljno pametan, lep, bogat, zabavan? Šta to govori o našim kompleksima? Da li smo iz sredine u kojoj smo odgajani „pokupili“ uverenja da nas isključivo određeni tip partnera može činiti srećnim? Mogućnosti je bezbroj, ali u svim slučajevima gubimo šansu da nađemo nekog ko nam zaista, suštinski odgovara kao partner i sa kim možemo ostvariti duboku, autentičnu ljubav – poručuje psiholog.

I zato, sledeći put kad vam se bude udvarao neko ko na prvi pogled, nije vaš tip i razlikuje se od slike koju imate o idealnom partneru, razmislite jer možda je ispred vas osoba vašeg života, pa bi bilo šteta da je propustite. Setite se Šarlot iz „Seks i grada“ koja je sreću pronašla pored niskog, debeljuškastog i ćelavog Harija iako je pored sebe zamišljala visokog i zgodnog muškarca.

– Život je pun iznenađenja. Prava pitanja koja sebi možemo postaviti kada dajemo šansu nekom nisu: „Da li je on/ona moj tip?“ već „Kakav sam u prisustvu ove osobe?“, „Kakvim me čini naš odnos?“, „Da li mi prija i čini me srećnim?“ Tako možemo da se odvojimo od silnih racionalizacija i osetimo šta nam govori celo biće, a ne samo mozak koji je nešto zacrtao. Mozak je dobar sluga, ali loš gospodar. Život lako može da ga demantuje, ako smo dovoljno hrabri. Uzbudljivo je otkrivati sebe kroz odnos sa drugim bićem. Lako se možemo iznenaditi kad vidimo šta nas sve može učiniti srećnima – zaključuje Rajčevićeva.

SITNIČAVOST ILI MEHANIZAM ODBRANE

Kratke noge, male grudi, uska ramena, visina, težina, ćelavost – sve su to razlozi zbog kojih mnogi „otpisuju“ potencijalne partnere, što može i ne mora biti površno.

– Seksualna privlačnost na koju, između ostalog, utiče i izgled, važna je komponenta uspešnog partnerskog odnosa. Ne možemo naterati sebe da nam neko bude fizički privlačan ako nije. Ali, ako neko previše detaljiše i sitničari, vrlo verovatno je reč o mehanizmu odbrane – upozorava Milena Rajčević.

(Novosti)