ŽIVOT

Ispovest majke čiju sudbinu deli hiljade žena na Balkanu: Pitala sam sina kad će da se oženi, a njegov odgovor me potpuno slomio!

Često se prisećam vremena kada se sa jednom platom moglo ići na odmor, kada je mogao da se kupi nameštaj, i da ti opet ostane dovoljno para za jelo i račune. A sada, sada se veoma teško živi. Ovo je krpljen život. Kada se otvori jedna rupa, moliš se da ti stigne penzija ili plata do 15-tog da bi je mogao zatvoriti, da platiš račune, a ako nešto i ostane da kupiš hranu, a ako ne, opet ćeš pozajmljivati, i tako u krug, počela je svoju ispovest jedna anonimna gospođa.

Ovakav uvod nije bio slučajan. Njeni egzistencionalni problemi su vezani i za njenog sina, radnika, koga bi majka htela da vidi srećnog i oženjenog, ali je to u Makedoniji sa sadašnjim primanjima gotovo nemoguće.

Imam dva sina, nastavila je majka svoju ispovest. Jedan se odavno oženio i otišao od kuće, ali drugog sam rodila u 40-toj godini i on je još samnom. Ja sam penzioner sa 8.000 denara (130 evra), a on radnik u privatnoj firmi sa platom nešto preko 200 evra. Ranije sam znala da ga pitam: “Sine, imaš li devojku, da li ću dočekati snaju i da ti zaigram na svadbi?”. Umesto odgovora, samo bi me tužno pogledao i povukao se u sobu. Nisam ga shvatala zašto tako reaguje, i ljutila sam mu se. Mislila sam, evo živeće zajedno sa mnom, a ja ću im pomagati koliko mogu. Ali, to je bilo samo moje mišljenje, a njegovo je bilo potpuno drugačije, od koga mi se srce cepalo…

Pre neki dan sam ga zatekla raspoloženijeg. Sela sam do njega, uhvatila za ruku i upitala: “Sine moj, kako si. Deluješ mi umorno i razočarano. Da li si srećan?”… Ćutao je, da bi na kraju izustio: “Ne, mama, nisam srećan”, pa nastavio: “Pitaš me da li imam devojku. Ne, mama, nemam. Osećam se bedno i od same pomisli da bi trebao da je doveden u naš dom gde nema kuhinje, gde su stari kreveti, stari nameštaj, prozori… Pomišljam, koja bi me takvog uzela. Ljubav? Samo od nje se ne živi, ljubav ti neće dati pare za hranu, za odeću, ona ti neće platiti račune, samo će te posvađati i uništiti…”.

Niz moje staro i izborano lice otkotrljala se jedna suza. Ne mogu da opišem tugu koja me je obuzela. Pogledala sam sina – visok, lep, zdrav i prav, i snažno sam ga bez reči stisnula za ruku.

“Mama, ja odlazim odavde”, izustio je. “Znam, biće mi teško i mučno, ali moram da idem u pečalbu. Ne mogu da ti obećam da ćeš dočekati da me vidiš kao mladoženju, ali ću ti uvek pomagati koliko mogu”.

To me je baš rastužilo. Otišla sam u krevet, legla i sklupčala se. Celu noć sam razmišljala kako mogu da mu pomognem i da li sam mu dovoljno dala u životu…

Otišao je u Kanadu, tamo daleko, daleko. Pre odlaska napravio mi je Skajp i otvorio Fejsbuk profil da bi smo mogli da komuniciramo…

Tri godine se mučio, ali isplatilo se. Konačno se snašao. Uz osmeh mi je svako veče preko interneta govorio: “Ej, mama, kada budem došao kupiću ti sve što ti treba u kući, šetaću te…”.

Bila sam presrećna zbog njega, ali prazna u srcu i duši. Naokolo sam slušala priče u stilu tebi je lako, sin ti pomaže, a ja sam sam u sebi govorila: “Eh, da mi je u blizini. Šta će mi puni džepovi kada mi je srce prazno”.

(skopjeinfo.mk)