Deca

Mitovi o jedincima

Vidi se da si jedinac! Misliš da se ceo svet vrti oko tebe. Razmažen si, uobražen i sebičan. Jeste li i sami nekada upali u zamku stereotipa, pa ove etikete olako “zalepili” na lice i naličje dece bez braće i sestara? Već na prvo saznanje da su jedinci, optužili ste ih za bahatost i osudili na ignorisanje? Nazvali ih arogantnim čudacima i usamljenicima nesposobnim za život? Ako ste prihvatili uvreženo mišljenje o jedincima kao bićima koja ne znaju da dele ni emocije niti stvari, jer im roditelji previše ugađaju i nemaju konkurenciju u domu, možda je vreme da ih sagledate iz drugog ugla. Jer, novija istraživanja pokazuju da su oni razmaženi i sebični onoliko koliko i sva druga deca. Mogu da budu, ali i ne moraju.

– Mit o njihovoj razmaženosti je najrasprostranjeniji, ali da je to samo mit, govori činjenica da prilično razmažene dece ima i u porodicama sa više mališana – tvrdi psiholog Suzan Njuman, autorka knjige o zadacima roditeljstva sa jednim detetom. – Mnogobrojna istraživanja rađena poslednjih 30 godina opovrgla su uvrežene priče o jedincima, pokazujući da njihovo ponašanje najvećim delom zavisi od vaspitanja. Vrlo je dominantan i stereotip da oni vole svima da “šefuju”, što opet nije tačno. Deca to rade onoliko koliko im roditelji dopuste.

Kada čujemo da je neko jedinac, najčešće ga proglasimo usamljenikom koji nije naučio da se igra sa drugom decom, pa ne zna da deli igračke, zapažanja i osećanja. Pomislimo kako nikada nije morao da se bori za pažnju i naklonost. Svi su mu samo “titrali”, pa je mogao da izvoljeva šta će da jede, koju igračku da ima, šta da obuče. Navikao je da mu roditelji i babe i dede besomučno kupuju poklone i ispunjavaju hirove, a ako ima i tetku, dovoljno je samo da pokaže prstom šta želi. Zbog toga, navodno, društvo vršnjaka samo remeti njegovo “carevanje” i ljulja mu “tron”. No, ni to nije tako crno-belo.

– Ta deca se razvijaju kao i sva druga, jer iako nemaju braću i sestre, uče da komuniciraju sa rođacima, vršnjacima u parku, vrtiću, školi. Štaviše, ona najčešće vole da budu u društvu druge dece, baš zato što su jedinci, tako da se verovatno i više od drugih trude da budu prihvaćeni u igri i u društvu. Ponekad im je “ulaznica” za druženje upravo širokogrudost – objašnjava Njumanova.

Studija koju je dr Toni Fablo radio u razdoblju od dvadesetih do osamdesetih godina prošlog veka, razbila je još jedan mit. On je objasnio da priča o tome kako su jedinci nesnađeni u životu – jer su sva pažnja i ljubav roditelja usmerene na njih, pa kada odrastu, nisu sposobni da sami donose odluke, prilagođavaju se na promene i drugima udovoljavaju – ne pije vodu.

– Jedinci se jednako dobro ili čak i bolje adaptiraju na nove okolnosti, neretko su bolji đaci od ostalih i imaju bogatiji fond reči – tvrdi Fablo. – Jedinci pokazuju sjajne rezultate na testovima inteligencije i češće se odlučuju na sticanje visokih akademskih diploma. Kako dobijaju nepodeljenu pažnju roditelja i više razgovaraju sa njima, bogati im se rečnik, što nesporno utiče na razvoj inteligencije.

Psiholozi kažu i da jedinci uglavnom razvijaju veoma blizak odnos sa roditeljima, pa taj model kasnije prenose i na odnos sa supružnikom. Potrebna im je bliskost i zato grade prisne, posvećene odnose. Ali da ne bi manipulisali svojom pozicijom, koristeći status jedinca kao privilegiju, savet stručnjaka je da odrasli ne naglašavaju činjenicu da su oni jedni, jedini. U protivnom zaista mogu da pomisle da je svet pozornica samo za njih. Važno je da se što ranije i što intenzivnije “mešaju” sa drugom decom, da se igraju sa njima napolju, treniraju timske sportove, idu na ekskurzije i rekreativnu nastavu… U takvim okolnostima imaju sasvim podjednake šanse kao i ostali da (ne) izrastu u samožive i razmažene ljude.

VOLE SA DRUGIMA, CENE SEBE

KAO kontrateža stereotipu da jedinci nisu dobri prijatelji, dolaze novije studije koje pokazuju da su oni često socijalno pismeniji. Praćenjem ponašanja dece u britanskim vrtićima, vaspitačice su primetile da jedinci lakše formiraju i pažljivije održavaju prijateljstva, a pritom se ne plaše samoće, što je veoma važno.

– Jedinci vole da provode vreme sami sa sobom, što se pretvara u sigurnost da će ih i drugi voleti. Otporni su na pritisak vršnjaka, nisu spremni da žrtvuju lični integritet zarad društvenog pripadanja. Previše cene sebe da bi tako nešto uradili. Njihov identitet manje zavisi od prijatelja koje imaju, a više od toga kakvom osobom sami sebe smatraju – rekao je psiholog Karl Pikard.

(novosti.rs)