Napredna tehnologija otuđuje nas od najbližih

On je prvo što ugledamo kad otvorimo oči i poslednje pre nego što zaspimo. Uz nas je kad smo nervozni, srećni, tužni, uvek spreman da nas razonodi. Bez njega smo kao bez glave. Odavno je ušao u učionice, stigao do trpezarijskog stola, a ušunjao se čak i u spavaću sobu. Naš najbolji prijatelj, partner, ljubavnik. Pametni telefon.

Do pre samo nekoliko godina, proveravanje telefona usred razgovora smatralo se nepristojnim gestom, ali sada je postalo socijalno prihvatljivo iz jednostavnog razloga – svi to rade.

Dok igramo igrice, „visimo“ na netu i društvenim mrežama, ili se zabavljamo na nekoj od bezbrojnih aplikacija, zaboravljamo na ljude u okruženju. Opominju nas i ugostitelji, pa nas u kafićima dočekuje natpis „Nemamo bežični internet da biste vi mogli da razgovarate međusobno umesto sa svojim pametnim telefonima“.

Kako zaista izgledamo u situaciji dok sedimo u društvu zagledani u svoje telefone, pokazao je britanski fotograf Romero. On je na svom vebsajtu postavio fotografije koje prikazuju grupe ljudi u prevozu, parku, na večeri, u kafiću kako zure u svoje telefone ne komunicirajući međusobno. Virtuelna izložba „Smrt konverzacije“ danas je još aktuelnija nego pre dve godine, kada je postavljena.

Prosečan korisnik 85 puta dnevno proveri telefon, što je dva puta više nego što mislimo – poražavajuća je statistika Notingem Trent Univerziteta. Druga istraživanja još su slikovitija, pa kažu da je prosečna osoba dnevno na telefonu sat i po, što ne zvuči tako strašno. Ali, to je 23 dana godišnje i 3,9 godina prosečnog životnog veka, što je već zabrinjavajuće.

Sagovornica „Života plus“, psiholog Danka Đukanović veruje da stalna povezanost na internet i društvene mreže putem pametnih telefona ne samo da uništava razgovor licem u lice, već kreira potpuni novi vid komunikacije.

– Nekada smo tajne poruke slali putem papirića, „iz ruke u ruku“. Danas to radimo slanjem poruka na društvenim mrežama. Čak i kada zajedno sedimo za istim stolom, „moderan“ način razgovora podrazumeva da komuniciramo dopisivanjem. Upravo u toj činjenici se nalazi opasnost za neadekvatno prepoznavanje stepena u kom smo zanemarili usmeni razgovor – upozorava psiholog dodajući da je opsednutost telefonima počela onog trenutka kad je shvaćena mogućnost da možemo komunicirati bez izlaska u spoljašnji svet i da naša reč ne nailazi na osudu ili kritiku koja zna da bude surova i demorališuća kad se izgovori u lice.

I to nije sve. Pametni telefoni nadovezali su se na narcizam modernog čoveka jer sve na našem uređaju ima veze isključivo sa nama, što u razgovoru nije uvek slučaj. Deo objašnjenja pomame leži u kontroli jer sadržaj na telefonu kontrolišemo dok razgovor ide svojim tokom. Ali, kako primećuje Đukanovićeva, tu je još nešto – stalnom povezanošću sa onim što se dešava na društvenim mrežama, zapravo smo zagledani u tuđe dvorište.

– Na ovaj način, „hranimo“ nekoliko svojih potreba. Pre svega, potrebu da budemo u interakciji sa drugima, tako što praćenjem dešavanja u nečijem životu prividno mislimo da smo u toku sa njima. Potom, u prilici smo da se stalno upoređujemo sa drugima, po principu „njihov život je bolji ili lošiji od mog“. Na kraju, što smo zagledaniji u tuđe dvorište, odnosno „profile“, lakše nam je da zanemarimo ili ignorišemo dešavanja u sopstvenom okruženju, posebno ako je ono zastrašujuće, neizvesno ili nesigurno – pojašnjava psiholog.

Čak i kad telefon koristimo da bismo komunicirali sa drugima, utisak je da nam je ta vrsta komunikacije uvek zanimljivija od one kojoj bismo trenutno mogli da prisustvujemo. A to itekako utiče na bliske odnose. Većina žena, 75 odsto, u jednom istraživanju je priznala da im smartfon uništava vezu jer moraju da se bore sa njim za partnerovu pažnju.

Trećina je otkrila da je njihov partner bacao pogled na telefon za vreme važnog razgovora, a četvrtina se žalila da partner nije prezao od pisanja poruka u toku razgovora licem u lice. Još malo, pa nećemo biti potrebni jedni drugima.

– Pošto smo u prilici da biramo šta ćemo gledati, koga ćemo pratiti i pustiti u svoj život na društvenim mrežama, vremenom možemo postati i samodovoljni. Takođe, kada su nam drugi bukvalno „nadohvat ruke“, imamo prividno uverenje i „dokaz“ da nam nisu potrebni u realnom životu. Tako telefon postaje sve što nam je neophodno da bismo zadovoljili svoje društvene potrebe. Na ovaj način sebe neprimetno udaljavamo od drugih, ali i druge od sebe – upozorava psiholog.

I zaista, svaki treći čovek bi radije poslao poruku prijatelju nego ga pozvao, svaki četvrti se više druži virtuelno nego licem u lice. Poređenja radi, pre dve decenije mesečno je slato 0,4 poruke. Danas se šalje 193.000 poruka u sekundi i to samo putem SMS-a. Šta će biti u budućnosti, nezahvalno je prognozirati, ali neki futurolozi su uvereni da ćemo sve manje komunicirati licem u lice. Kao što više niko ne piše pisma i razglednica, nije teško zamisliti budućnost gde će komunikacija licem u lice postati raritet. Ako se te crne prognoze ostvare, posledice su veoma ozbiljne.

– Nedostatak usmene komunikacije koja je prirodno data čoveku kao društvenom biću, a koju sve više zamenjuje „komunikacija preko ekrana“, vremenom bi mogla da vodi intenzivnijoj otuđenosti, usamljenosti, nedostatku bliskosti i intimnosti, nezadovoljstvu sopstvenim životom, ali i depresivnom raspoloženju, socijalnim fobijama, paničnim napadima – upozorava Đukanovićeva.

MEJL TRPI SVE

Nekoliko godina unazad, poslovna komunikacija se odvija mejlom umesto licem u lice. Prednosti su brojne, od brzine, do konciznosti i uštede vremena. Ali, neki odu u ekstrem, poput zvaničnika „Malazija erlajnsa“ koji su pre dve godine, nakon pada aviona, poslali SMS poruke porodicama žrtava da njihovi bližnji nisu preživeli. Takođe, više nisu retkost poslodavci koji svojim zaposlenim loše vesti saopštavaju mejlom, umesto licem u lice.

PRIČAJ SA MNOM

Prema rečima naše sagovornice, sve veći broj ljudi dolazi na psihoterapiju zbog socijalne neprilagođenosti, niskog samopoštovanja, narušenih međuljudskih i partnerskih odnosa zbog zavisnosti od „mreže“. – Ponekad dolaze i da bi samo mogli da razgovaraju „u četiri oka“, a da to nije odraz njihovog pogleda na ekranu uređaja. Iako nam može delovati neobično, poznato je da već danas ljudi iz pojedinih kultura, zbog nedostatka komunikacije licem u lice, plaćaju druge kako bi sa njima razgovarali ili imali društvo tokom jednog obroka – pojašnjava Danka Đukanović.

(Novosti, foto:  shutterstock)