(Ne)uspeh naslednika vide kao svoj

Privatni časovi stranih jezika, škola glume i plesa, odlazak na trening, u muzičku školu, na balet… Ovako najčešće izgleda nedeljni raspored vanškolskih aktivnosti dece koja su se tek suočila sa teretom obaveza. Da ne pominjemo vreme koje svakodnevno provode u učenju i rešavanju domaćih zadataka. Da li je to želja mališana da oprobaju talenat i kreativnost u mnogim oblastima ili u značajnoj meri volja ambicioznih roditelja? Nameću li im roditelji previše obaveza i jesu li im očekivanja realna? Na ova i druga pitanja odgovara psiholog i psihoterapeut Ksenija Petrović.
– Ukoliko je reč o nametanju obaveza mimo dečjih želja i mogućnosti, onda roditelji definitivno jesu zahtevni – kaže Ksenija Petrović. – Ali ako su vanškolske aktivnosti u skladu sa dečjim interesovanjima i potencijalima, to će pozitivno stimulisati njihov socijalno-emocionalni i intelektualni razvoj.

Odnos roditelja prema deci u velikoj meri je uslovljen današnjim sistemom vrednosti koji počiva na diktatu tržišta i konkurencije, smatra sagovornica. Kapitalističko-takmičarsko društvo nameće trku za uspehom i stalno poređenje sa drugima.

– Mnogi roditelji iz dobre namere upoređuju decu sa drugima, naglašavajući često ko je u nečemu najbolji – kaže Petrovićeva. – Dete zbog toga može da se oseća nesposobno i neuspešno. Treba ga učiti da se upoređuje sa sobom, jer ako se vrednuje prema tuđim kriterijumima, nikada neće imati sopstvene. Uvek će mu biti potreban neko drugi da mu kaže da li je nešto dobro učinilo ili nije. Može da se desi da zbog jedne greške višemesečni rad padne u vodu.

Mada će se mnogi složiti da je reč isključivo o ulaganju u budućnost dece, ima onih koji će u ovome prepoznati potrebu roditelja da ispune neostvarene ambicije iz mladosti.

– Dešava se da roditelji kroz uspehe dece pokušavaju da potvrde sopstvenu vrednost, često nesvesni toga. Važno je podsticati razvoj različitih potencijala kod dece, ali imajući u vidu njihove mogućnosti i želje. Ulaganje je pozitivno ako se odnosi na prepoznavanje potencijala kod dece, podsticanje motivacije, podršku i izgrađivanje konstruktivnog stava prema neuspehu i greškama. Mnogi roditelji ulažu dosta energije, vremena i novca u aktivnosti dece, pa ne čudi što njihov uspeh doživljavaju kao svoj. Identifikujući se sa decom često kompenzuju vlastite neuspehe, neostvarene ambicije ili skreću pažnju sa trenutnih problema. Ako su u mladosti bili uspešni u sportu, misle da će to pružiti zadovoljstvo i detetu. U oba slučaja reč je o roditeljima koji nisu svoj identitet odvojili od detetovog. Ono može da se bavi nekom aktivnošću iz vlastitih želja, ali kada se roditelj toliko angažuje, dete može potpuno da izgubi volju. Dešava se da nastavi da se nečim bavi zato što to žele roditelji. Još ako primeti da zasluge za uspeh pripisuju više sebi nego njemu, osećaće se neispunjeno.

Poseban problem su roditelji koji se nisu oslobodili perfekcionizma. A previše ambiciozan i agresivan pristup može da izazove gubitak motivacije kod deteta:

– Uspeh se vrlo lako može pretvoriti u neuspeh ako roditelji od deteta traže previše i preterano ga kontrolišu, ako mu pokazuju da ga vole samo kada je uspešno i ako zasluge za njegov uspeh pripisuju sebi. Uspeh će pozitivno delovati na dete ako pokažu da ga vole i kad u nečemu nije uspelo.

DRUŽENjE SA VRŠNjACIMA

NA pitanje gde je granica i da li deca imaju dovoljno vremena za druženje sa vršnjacima, psiholog kaže:

– Ne postoji univerzalna granica, kriterijumi su detetove sklonosti, sposobnosti, razvojne mogućnosti, a najbolja granica je umeće osluškivanja sopstvenog deteta. Naravno da je slobodno vreme važno za razvoj dece, jer podstiče maštu i kreativnost da se osmisli vreme gde nije svaki minut unapred isplaniran. Vreme za druženje sa vršnjacima je neophodno za razvoj srećnog deteta, kasnije odraslog čoveka. Deca upravo kroz druženje sa vršnjacima doživljavaju najveća zadovoljstva i stiču socijalne veštine.

(novosti.rs)