Od „dobro se dobrim vraća“ do „dobar i lud su braća“

Zašto je degradirana jedna od najvećih ljudskih vrlina. Ne možemo da kažemo da saosećamo sa nekim ako to radimo samo verbalno i ne pokazujemo delom. Suština dobročinstva je da je to čin bez protivusluge.

Dobrota mnogo zna i može, a govori samo osmehom, rekao je naš nobelovac Ivo Andrić. Srpski prosvetitelj Dositej Obradović je tvrdio da je samo dobar čovek srećan. Da je dobročinstvo jedino blago koje se povećava deljenjem, smatrao je italijanski istoričar Čezare Kantu. A, nemački filozof Fridrih Niče savetovao je da svaki dan započnemo tako što ćemo prilikom buđenja razmišljati kako da obradujemo makar jednog čoveka. Toliko je ispisanih i izgovorenih hvalospeva na račun dobrote, jedne od najvećih ljudskih vrednosti i etičkih kategorija. Pa, kako smo onda od onoga da se „dobro dobrim vraća“ spali na „dobar i lud su braća“? Šta se to dogodilo sa vrlinom nad vrlinama i gde se izgubila misao da „dobri ljudi svetle izdaleka, poput vrhova Himalaja“?

Da li je književnik Meša Selimović bio u pravu kada je govorio da uvek svi znaju za nesreću i zlo, samo dobro ostaje skriveno, kao što nas je pisac i pesnik Duško Radović, u svom stilu, upozoravao da nas neki ljudi ponižavaju svojom dobrotom, jer smo se od nje odvikli.

Sociolog kulture dr Ratko Božović kaže da je u turbulentnim vremenima u ljudima osiromašila dimenzija čoveka, urušili su se dostojanstvo i empatija. Dobrota, kao mentalno stanje ili delo blagonaklonog ponašanja prema drugima, izgubila je značaj koji je nosila od iskona.

– Postradala je moralna inteligencija, pa od potrebe da vidimo sebe, više ne vidimo druge – objašnjava Božović. – S druge strane, prilično smo „lakoreki“. Verbalno se saživljavamo sa nevoljama drugih, zvučimo saosećajno i nesebično, ali altruizam je mnogo više od toga. Ako sedimo u toploj sobi i gledamo kako se ljudi smrzavaju, saosećajući se rečima sa njima, zapravo nismo spremni da se uhvatimo u koštac sa njihovim problemima sve dok ne izađemo iz pozicije egocentrizma i egoizma. Suština je ne samo da kažemo da nam je žao, nego da pronađemo način da nekome zaista pomognemo, da problem prijatelja ili komšije doživimo kao sopstveni i preuzmemo odgovornost za njegovo razrešenje.

Sagovornik „Života plus“ kaže da je pitanje dobrote pitanje čoveštva, plemenitosti i humanosti, potrebe da odbranimo ljudskost u sebi i pritrčimo u pomoć drugom. Ako je, međutim, čovek u nevolji sa sopstvenim životom, teško da može da pomogne nekom. Ali ako ne želi da primeti drugog, to onda znači da je sebičan.

OPROŠTAJ NA „KLIMAVIM“ NOGAMA

Činjenje dobrog često se poistovećuje isključivo sa materijalnim davanjem, što je pogrešno, jer čovek čoveku može da pomogne na milion načina. Tako je švajcarski pesnik Gotfrid Keler govorio da nekoliko dobrih ljudi sobičak uvek čine toplim, i bez peći, krova i prozora. Jer, spektar manifestovanja ove vrline je širok.

– Da bi ljudi dobro činili, moraju da imaju čime da pomognu drugom. Siromašan ne može da reši problem siromašnom, ali zato postoje stvari koje se deljenjem ne troše. Tako pametan može da pomogne nekome da se edukuje i time ne gubi ništa od svog bogatstva, jer znanje ne može da se potroši. Dobrota se ispoljava i tako što pokazujete čovečnost u odnosu na one koji se od vas razlikuju, a ne tako što, recimo, obožavate svoju naciju, a mrzite sve druge. To se dobrotom ne može zvati – kaže sociolog kulture.

Margot Silk Forest, autorka knjige „Mala škola dobrote“, kaže da je ova vrednost zarazna. I da treba da je širimo na jednostavan način – tako što ćemo biti dobri.

– Naša dela su zarazna bez obzira na njihovu prirodu. Bilo da nas spaja smeh ili podsmeh, mi ustalasavamo mrežu. Hteli-ne hteli, neminovno smo međusobno povezani. Poput luga jasika, naizgled zasebnih ali povezanih istim tlom, mi smo članovi iste porodice. Čovekove porodice – kaže Forestova.

Da dobrota može da bude zarazna smatra i Božović. Ali preduslov za njenu rasprostranjenost je kolektivno primećivanje i favorizovanje ljudi dobre volje, energije i snage, a ne moralnih avetinja koje predstavljaju samu suprotnost dobročinstva.

– Najveća nesebičnost je kada neko nekome pomaže, ali tako da ne reklamira svoje ime. Istinski dobrotvor je čovek koji nema potrebu da se njegovo delo javno obelodani, kako bi na osnovu njega gradio reputaciju. Jer, ono je tada najiskrenije, najplemenitije, najljudskije. Često zaboravljamo na suštinu dobročinstva, na ono što ona izvorno jeste. A, to je čin bez protivusluge.

KAKO DA BUDEMO BOLjI

Božović kaže da je malograđanski razmišljati u duhu „činim dobro da bi ti meni činio“, kao što je smatrao i Dostojevski govoreći: „Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao“.

Kada za nekog kažemo da je dobar čovek, trebalo bi da pred sobom imamo osobu koja je nesebična, ima razumevanja za druge, tolerantna je, iskrena i znamo da nikog neće zlonamerno povrediti. Međutim, sve se češće čuje da se „dobro ne isplati“ ili se čak „obije o glavu“, jer „zlo pobeđuje“ i utkano je u sve pore društva. Mnogi zameraju dobrima da to dopuštaju, jer se povlače, svesno postaju manjina koju vređaju, omalovažavaju, rugaju joj se. A oni ćute i trpe. Pa se onda i odigrava scenario iz citata Alberta Ajnštajna po kojem je svet opasno mesto za život, ne zbog ljudi koji su zli, već zbog dobrih ljudi koji ništa ne preduzimaju.

Božović kaže da je to pitanje konteksta, jer ako se u društvu dobrota ne favorizuje kao vrednost, onda je sudbina dobrog pojedinca – stradanje:

– Ako su svi maskirani, a vi ste skinuli masku, onda ispadate budala. U društvu laži vi morate da imate sposobnost da lažete, inače postajete žrtva onih koji su lažomaniju pretvorili u stil življenja. To da su „dobar i lud braća“ govori o društvu, a ne o pojedincu, jer ako imate vučju jamu, onda morate da sačuvate sebe kao ovcu. Morate da se adaptirate da biste preživeli.

Iako je ova vrednost degradirana, ne bi trebalo da je se odričemo. Niti da prestanemo da je učimo, jer je to, kako je tvrdio Sokrat, moguće. Uostalom, autorka „Male škole dobrote“, podseća da nam je ona neophodna, zato što nam otvara srca, uliva nadu i hrabri nas u borbi sa životnim teškoćama. Forestova kaže da je toliko plemenitih ljudi oko nas:

– Dobra žena je i ona koja pokuca na prozor kola nekom nepoznatom i uputi mu reč-dve ili čitava posada volontera koji nedeljom darivaju s mukom zarađena sredstva kako bi jedna siromašna porodica mogla sebi da priušti dom. I zato, što više dobrote vidimo, sve je više primećujemo.

(zenskikutak.rs)