Pitamo se, pitamo: Da li su aplikacije pokušale da nam „unište“ život?

Toliko aplikacija sam izbrojala na svom mobilnom telefonu, i to ne uključujući one koje su već bile na njemu. To je 76 aplikacija bez kojih ne mogu da zamislim život ili bar tako mislim. Imam sve, od Facebooka i Instagrama, preko Tindera i Pokemón Goa pa neke aplikacije uz koje možeš da vidiš kako bi izgledala da si ćelava (znam, čudno je, ali očigledno sam jednom imala potrebu da je skinem).

Zatim su tu aplikacije koje mere moje otkucaje srca, one kojima naručujem hranu, one za prevoz, one kojima sređujem fotke, ali i one koje mi pokazuju vremensku prognozu preciznije od one koju imam na telefonu. Dalje, tu su aplikacije za kupovinu, prodaju, usluge poput dostave hrane iz marketa. Drugim rečima, u toj se naizgled nebitnoj stvarčici nalazi ceo moj život. Nisam sama.

Prema poslednjim statistikama, više od 90 odsto nas poseduje pametni telefon i zato pristajem da se kladim u šoljicu kafe da se i vaš nalazi dovoljno blizu da ga možete uhvatiti krajičkom oka. Budući da čak 70 odsto ljudi radije traži telefon na veb stranicama, jasno je da i potražnja raste iz dana u dan. Appleova prodavnica aplikacija poseduje čak 2,3 miliona aplikacija za iOS uređaje. Odjednom mojih 76 i ne zvuči tako grozno. Ipak, pre nego što se predate bogovima pametnih telefona, morate znati da Aš Najat, klinički neuropsihijatar u ovoj epidemiji, vidi dva problema.

„Prvi dolazi od društvenih mreža“, objašnjava. „Možemo postaviti bilo koje pitanje i, za razliku od Googlea, moramo prikupiti informacije i sintetizovati ih u svojoj glavi. Zahvaljujući društvenim mrežama, naši prijatelji to čine umesto nas, što znači da manje koristimo sopstvene moždane vijuge. Dalje, aplikacije su postale sredstvo za odvraćanje pažnje koje, poput cucle varalice, koristimo u svakom slobodnom trenutku – onda kada bismo svoje vreme mogli da iskoristimo za rešavanje kompleksnijih zadataka.“

Rezultat? Imamo sve manje prilika da vežbamo ono što smo pre deset godina morali da znamo, i to bez ikakve pomoći aplikacija. Uzmimo za primer matematiku. Gotovo je OK biti loš u računanju, a ja to znam najbolje jer su mi brojevi noćna mora. Srećom, to nije nikakav problem jer u svom telefonu imam i kalkulator, a ako i on zakaže, tu je Safari. Da bi stvar bila gora, naša sposobnost izbegavanja sticanja novih veština ne staje na matematici.

Prisetimo se dejtinga. I to je definitivno veština, brušena tokom evolucije i zrelosti. Ali s popularnošću aplikacija, i ona polako odumire ili, bolje rečeno, evoluira u nešto potpuno novo. Jedno je sigurno – lenji smo. Setite se Wingmana, aplikacije koja prijateljima omogućava upravljanje vašim ljubavnim životom. Upravo takve aplikacije isključuju svaku mogućnost aktivnog korišćenja pojedinih veština, sprečavajući tako njihov razvoj. Previše dostupno? Crushh, HeroBoyfriend i Break-Up Boss poslednje su (plaćene) aplikacije u kvartu, a njihova dužnost je da se pobrinu za vaš ljubavni život – od analiziranja poruka kako bi vas informisale o partnerovim željama i namerama, preko planiranja sledećeg dejta pa do saveta posle raskida. Drugim rečima, od vaših prvih zaljubljenih emotikona do samog raskida potpuno ste oslobođeni od donošenja odluka u svojoj ljubavnoj igri.

Već ste u vezi? Ha! Ni vi više niste na sigurnom. Hrana je poslužena u trenutku bez uključivanja šporeta (hvala, Pauza), automobili nas kupe na željenim odredištima bez napornih poziva taksi kompanijama (hej, Uber) i ko još razmišlja o tome šta će danas da obuče kada je tu Trendstop. Postajemo kategorički nestrpljiviji, kaže Najat, pa smo izgubili čar iščekivanja koji smo imali odrastanjem.

Pre nego što počnete da očajavate i vratite se Nokiji 3310 (oh, sveta boginjo svih telefona), ipak ne smemo da zaboravimo i sve pozitivno što nam groznica aplikacija donosi. Pametni telefoni nisu jedino što postaje pametnije – tu smo i mi! Da, verovatno gubimo svaku socijalnu veštinu koju smo izgradili, odrastanje nikad nije bilo teže i, da, definitivno se pretvaramo u nestrpljiva derišta u opsesivno-posesivnoj vezi s mobilnim telefonom, ali zahvaljujući aplikacijama više ne moramo da kuvamo, da čekamo slobodan taksi ili razmišljamo o razlomcima, dobijajući tako slobodno vreme o kojem u prošlosti nismo mogli ni da sanjamo.

„Ono što psihologija zna sa sigurnošću jeste da inteligencija našeg društva raste“, kaže Najat. „Ove moderne stvari daju nam više vremena za učenje. Govorim o jednostavnim stvarima poput rečnika stranih reči. Prošlo je vreme kada smo čeprkali po prašnjavim policama kako bismo pronašli ono što nas zanima. Sada nam za istu radnju treba samo nekoliko sekundi.“

Ali gde povlačimo granicu između toga da nas aplikacije čine pametnijim i toga da uništavaju čovečanstvo? Zasigurno smo samo nekoliko godina udaljeni od sveta u kom je „Bicentennial Man“ istinita priča pa je vreme da se probudimo iz polusna i prestanemo da gradimo državu zombija kojima je telefon važniji od desne ruke. Prvi korak u oporavku? Velika količina kontrole.

„Objektivno sagledajte sve ono što želite od života, veza i zdravlja pa uporedite to sa onim šta postižete, a počnite s kontrolom načina života“, savetuje Najat. „Ako postoji rupa, u tome se skriva problem. Zatim se bacite na kontrolu vremena – šta radite iz sata u sat? Iznenadićete se koliko vremena možemo da izgubimo samo na jednoj aplikaciji. Na primer, na YouTubeu. Da, teško je odoleti onim slatkim okicama, ali možda bi ipak trebalo da stanemo na loptu i isključimo taj četvrti video.

Zaključak? Svest je 95 posto rešenja, u paru sa samokontrolom. Jednom kada saznate u čemu grešite, lakše ćete kontrolisati navike i svesno ćete birati na šta ćete trošiti vreme, a time i moždane vijuge. Hmmm, pitam se postoji li aplikacija za to…

Priredila: Sara Schmidt

(Cosmopolitan)