Šta raditi kad se zaljubimo u partnera prijateljice ili rođake

Kažu da je u ljubavi i ratu sve dozvoljeno. U ovom prvom, ipak, neke stvari i dalje su tabu. Jedna od njih su osećanja prema partnerovom bliskom prijatelju ili čak i članu porodice. To se, jednostavno, ne radi.

Pol Enka je pevao „žena mog najboljeg prijatelja je ljubav mog života“, a zabranjene veze čest su motiv ne samo u telenovelama, već i u ozbiljnoj literaturi. A sudeći po forumima na kojima se ljudi jadaju da su se zaljubili u ženinu prijateljicu ili u muža najbolje drugarice, ni stvarni život nije izuzet od ove vrste ljubavnog trougla. Ma kako ljudima sa strane ovaj scenario izgledao kao španska sapunica, ljudima koji su u njemu nije nimalo lako. Rastrzani između zaljubljenosti i lojalnosti, često ne znaju kako da se ponašaju jer šta god uradili, neko će biti povređen.

Koliko je ova pojava zapravo zastupljena u životu, teško je reći. Jer, o tome se ćuti. Da se i u psihoterapijskoj praksi pojavljuje povremeno, ali ne često, otkriva sagovornik „Života plus“, psihoterapeut dr Zoran Milivojević.

– Jedan od razloga je što oni koji se jednostrano zaljube u „zabranjenu“ osobu to često kriju od svih, pa i od te osobe. I onda kad se takva veza ostvari, ona je po pravilu tajna, preljubnička, jer se par plaši osude okoline i svih negativnih posledica koje mogu da uslede – objašnjava Milivojević.

Razvoju osećanja prema zabranjenoj osobi pogoduje blizina jer kad nekog često viđamo, imamo priliku i da ga bolje upoznamo. Ali, retko se zaljubljujemo u treću osobu kada smo zadovoljni postojećim odnosom, veruje Milivojević.

– Postoji izvesno nezadovoljstvo, a onda ide upoređivanje partnera sa tom trećom osobom. I kada se zaključi da bi za nekoga bilo mnogo bolje da je sa trećom osobom, počinje mašta, zamišljanje, fantaziranje. A to ujedno podrazumeva i idealizaciju, doživljavanje te osobe kao izuzetno odgovarajuće, idealne, što naravno nije u skladu sa realnošću, ali što zaljubljena osoba tada ne zna – primećuje Milivojević.

Skloni smo u toj posebnoj atmosferi da romantizujemo i sopstvenu situaciju. Da za zaljubljivanje u pogrešnu osobu okrivimo višu silu. Da verujemo da je reč o sudbinskoj ljubavi kojoj nismo mogli da se odupremo. Da zaličimo i sebi i drugima na junake Šekspirovih tragedija.

– Pozivanje na sudbinu je način da se skine odgovornost sa sebe, sa osobe koja umesto jedne, bira drugu osobu. Jer, ako je neko tamo gore „presudio“, ko je mali čovek da menja presudu višeg bića, kosmosa i zvezda? I zato ljudi otpisuju svoju odgovornost i zaljubljivanje doživljavaju kao događaj koji je izvan njihove kontrole što i čini da ne osećaju krivicu za svoj izbor – kaže Milivojević.

U anonimnoj anketi sajta Askmen, čak 60 posto muškaraca je priznalo da mašta o prijateljici svoje partnerke, ali kod većine se sve završava samo na fantazijama. Drugi se, pak, maštarijama toliko prepuste da im se čini da povratka više nema. Ali, naš sagovornik podseća da se osećanja mogu kontrolisati što potvrđuju i svi oni koji uspešno obuzdavaju impulse prema „zabranjenim“ osobama.

– Ljudi nisu krivi za ono što misle ili fantaziraju, već za ono što u stvarnosti učine. Zaljubljivanje na prvi pogled je retko, to je uglavnom proces u koji osoba ulazi svesno i polako gradi osećanje zaljubljenosti. Kada se pojavi takva zaljubljenost, ona je uglavnom znak da nešto u postojećoj vezi nije u redu. Ljudi koji su emocionalno pismeni to znaju da prepoznaju i da upravljaju sobom, svojim emocijama i životom – kaže psihoterapeut.

Ako smo već zaplovili tim burnim morem, teško ćemo naći mirnu luku. Čak i kada nam druga strana uzvraća osećanja, nije lako doneti odluku da se pređe granica dozvoljenog. Pa i kada se ta granica pređe, ostaje griža savesti.

– Osoba proživljava mučan unutrašnji konflikt jer zna da nije dobro ni pametno zaljubiti se u zabranjenu osobu, a sa druge strane oseća snažnu privlačnost. Osim unutrašnjeg, tu je i konflikt sa drugim ljudima koji će osobu ukoliko uđe u zabranjenu vezu i to se sazna, osuditi ili odbaciti. Za prevarenog, to je dvostruka izdaja. Kada žena otkrije da je njen muž godinama u tajnoj vezi sa njenom najboljom drugaricom, takva izdaja nije samo traumatična zbog kraha ljubavi, već i zbog gubitka prijateljstva – kaže Milivojević.

Dok će mnogi osuditi osobu koja je „preotela“ prijateljevu ženu, drugi će ga opravdavati maksimom da se od ljubavi ne može pobeći. Bez obzira na mišljenje okoline, svaka osoba koja se nađe u ovoj nezavidnoj situaciji mora sama za sebe da pronađe pravi odgovor na pitanje – šta uraditi.

– Možemo da zauzmemo stav moralnosti i da uvek osudimo osobu koja pogazi reč datu partneru. Ili da, s druge strane, prihvatimo stav potpune tolerantnosti i da priznamo da postoji nešto što su ranije nazivali „sveto pravo ljubavi“ prema kom je majka koja ostavi muža i troje dece i ode sa ljubavnikom imala pravo to da uradi jer bi u protivnom ceo život bila nesrećna. Ali, životne situacije konkretnih ljudi, njihovih odnosa sa partnerima su različite. Nekada je određena odluka velika greška, a u drugom slučaju ista takva odluka je nešto najbolje što je osoba mogla da uradi – zaključuje Milivojević.

Reći ili ne reći
Scenario u kom žena priznaje mužu da je zaljubljena u njegovog najboljeg prijatelja teško je zamisliv. Milivojević kaže da je u Sloveniji imao nekoliko primera ljudi koji su došli na partnersku terapiju kada su shvatili da se zaljubljuju u nekog trećeg. Priznali su osećanja partneru, pa potražili pomoć psihoterapeuta kako bi ostali zajedno. I uspeli su u tome. Ali, mnogo je onih koji tako nešto ne bi priznali partneru ni za živu glavu.

– Većina ne priznaje jer su svesni da bi partnerovo saznanje moglo da rezultira ljubomorom, osećanjem nevoljenosti i odbačenosti, kao i time da on zbog raskida traži nekog trećeg za sebe. I zato se ljudi ili sami nose sa tim ili se odlučuju da stupe u zabranjenu vezu – objašnjava psihoterapeut.

Zajedno u inat svima
Za očekivati je da veza započeta u ovako teškim okolnostima ima manje šansi za opstanak zbog svih iskušenja i prepreka koje mora da savlada. Ipak, nije uvek tako.

– Svaka veza koja je započela idealizacijom nužno vodi u manje ili veće razočaranje. Najviše se razočaraju oni koji ne znaju za ovu činjenicu. A osuda i pritisak okoline može biti dodatni razlog da par, za inat, ostaje zajedno. Imamo one koji na ovaj način ulaze u dugotrajne i stabilne ljubavne veze, ali i druge koji se ubrzo raziđu, pa čak i žele da se vrate prvom partneru. Dakle, ovo je težak izbor, ali valjda svako za sebe procenjuje šta mu je najbolje – primećuje Zoran Milivojević.

(novosti)