Telefon važniji od ocene

Sa terena brendirane garderobe, deca su danas otišla korak dalje, pa se neretko dele po tome ko ima skuplji telefon, a čiji je „običan“ ili ga nema. Nečije proslave rođendana liče na svadbe, dok neki mališani ne mogu na tortu da pozovu više od petoro drugara. Roditelji decu svakodnevno voze u školu, pa se i po tome vidi ko dolazi iz imućnije kuće. Materijalni trofeji vire iza svakog ugla, kao „okidači“ za društvenu nejednakost među učenicima. Dobre ocene, drugarstvo, trud i solidarnost sve su manje reper popularnosti.

Ana Petrović (34), učiteljica zaposlena u OŠ „Slobodan Bajić Paja“ u sremskom selu Subotište, kaže da je baš zato srećna što njeni đaci trećaci i dalje žele da se dokažu kao dobri učenici, sportisti, umetnici.

– U školu dolaze peške, sa roditeljima koji obavljaju jutarnju kupovinu, najčešće u društvu. Ne donose mobilni. Oblače se pristojno. Devojčice možda više pažnje poklanjaju odeći, frizuri i priboru, ali mislim da time iskazuju svoju individualnost i kreativnost. Sve to podseća na ono što smo kao mali gledali u slikovnicama. Na stara dobra vremena – priča Ana.

Ali kao neko ko živi u Rumi i radi i sa decom iz gradskih škola primećuje da je socijalno raslojavanje među mališanima i te kako prisutno u gradu.

– Ono se, za razliku od klime na selu, oseća već u predškolskim ustanovama – kaže sagovornica „Života plus“, učiteljica i u školi mentalne aritmetike „Malac genijalac“. – Iako danas skoro svaka seoska kuća ima internet, pa je ljudima otvoren „prozor u svet“ i teže osavremenjivanju, uglavnom imaju auto i nije im teško da decu dovoze na manifestacije i u kupovinu u gradu, đaci iz manjih sredina su više očuvali pitomost, poštovanje prema starijima i sve ono što ih čini decom. Svaki prestiž im je u velikoj meri stran. Nažalost, živimo u takvim okolnostima da ono što bi trebalo da bude svima dostupno predstavlja veliki izdatak. Roditelji često nisu u mogućnosti da detetu priušte odlazak na rekreativnu nastavu, dok ima i đaka koji, nekoliko dana posle obaveštenja da rate mogu da se uplaćuju, ustanu i kažu da je mama platila iznos u celosti. Tada iskrene dečje oči pokažu, ne zavist i mržnju, nego nevericu, tugu i prosto pitanje kako to da neki mogu tako lako da plate odjednom, a neki ne mogu nikako, čak ni u delovima.

Čim primeti da je nekome tada samopouzdanje poljuljano, Ana reaguje.

– Kada znamo da neko dete živi u težim okolnostima, uvek svesno ističemo i negujemo neku njegovu jaču stranu, zbog samopouzdanja i prihvatanja u društvu – kaže učiteljica.

Ona, međutim, podseća da se deca najviše formiraju u krugu svojih porodica.

– Škola može i treba da ima uticaj, ali ne može sama da postigne velike rezultate. Gradivo je zahtevno, ali opet se kroz njega ostvaruje mnogo vaspitnih ciljeva. U najvećem broju tekstova se ističe poruka da „čovek samo srcem dobro vidi, dobro se dobrim vraća, znanje je najveće imanje“. Delimo likove na dobre i loše, razgovaramo koje osobine poseduju jedni, a koje drugi, koji postupci su ispravni, a koji neprihvatljivi, izazivamo kod učenika saosećajnost. Kroz svaki predmet se provlače mogućnosti da se skrene pažnja na dobrotu, poštenje, ljubav, prijateljstvo – kaže sagovornica.

Jer to što su već u nižim razredima vidljive socijalne razlike, u kasnijim godinama može još dublje da zamagli prave vrednosti.

– Plašim se da su sa godinama nejednakosti sve veće i da postoji ozbiljno upozorenje da nam deca izrastaju u ljude sa potpuno poremećenim sistemom vrednosti, čime se generacije utapaju u masu. Ublažavanje razlika je pitanje celog društva, a bojim se da smo u nezavidnoj situaciji. Mi se bavimo posledicama, dok su zapravo ključni uzroci – zaključuje Ana.

POVRATAK UNIFORME

Iako je priča o vraćanju uniformi u škole uvek aktuelna, nikako da zaživi. Sagovornica bi, kaže, podržala tu ideju.

– Roditelji bi manje novca trošili na garderobu, a značajan je i osećaj pripadanja grupi. Međutim, ostaje da se deca i dalje nadmeću čije su obuća, torba, pernica, pribor, mobilni skupoceniji. Zato bih kao prosvetni radnik predložila radionice sa roditeljima i decom, od vrtića do kraja školovanja. Razgovorom, neposrednošću, otvorenošću, dobrim primerima i ljubavlju mogu da se pomere planine – kaže učiteljica.