Umete li da istrpite kritiku: Kad reči seku oštrije od mača

U pohvali ima više nametljivosti nego u kritici. Tako je govorio Niče. Pa opet, ljudi smo. I tako, volimo kada nas hvale, a ne kritikuju. Zbog lepe reči često poletimo, loša učini da potonemo. Ljutimo se kada nam bliski prijatelji zamere da smo bili bezobzirni prema njima, negodujemo kada šefovi kažu da smo mogli bolje da uradimo, ignorišemo roditeljske pridike na račun odgovornosti i brige o zdravlju, prelazimo u napad ako nam partner prizna da mu se ne dopada neki naš gest ili razmišljanje.

Kritike nas, očigledno, vrebaju sa svih strana. Pitanje je zašto ne umemo sa njima da se nosimo? Zbog čega nam je lakše da ih odmah pustimo „niz vetar“, nego da pokušamo da razlučimo da li su dobronamerne i mogu li nečemu da nas nauče? Zato što je kritikovanje osetljiva stvar, neprijatna za onog ko je upućuje, koliko i za onog ko je prima, kaže psihoterapeut dr Zoran Milivojević.

– Problem je što ljudi ne reaguju na kritiku kao takvu, već na to šta ona njima znači, pa je tumače kao uvredu na račun inteligencije, dobrote, sposobnosti – smatra ovaj psihoterapeut. – Mogu da je prihvate samo oni koji je razumeju na pravi način i shvate da je to zahtev da promenimo ponašanje, prestanemo ili počnemo nešto da radimo.

Da bi do toga došli, ljudi moraju da naprave razliku između sebe i svog ponašanja. A to obično nije lako. Istraživanje sprovedeno na Kembridžu je pokazalo da 75 posto mladih burno reaguje i na najmanju zamerku svojih kolega i profesora, jer ih tumače kao napad na identitet.

– Oni ne shvataju da je neko uputio kritiku na račun njihove navike ili gesta, a ne ličnosti. Kada bi to razumeli, uvideli bi da cilj nije vređanje, nego upravo suprotno – pokušaj da od njih naprave bolje stručnjake ili prijatelje – kaže Tim Džonson, vođa istraživanja.

Ako se kritika ne shvati u tom smislu, dolazi do udaljavanja od osoba koje nam je upućuju. A po pravilu nas najviše boli ona koja sklizne sa usana voljenih osoba. Tada imamo osećaj da smo odbačeni.

– Kada nas tako „odbacuje“ neko koga volimo i za koga smatramo da nas voli, onda kritiku doživljavamo kao izdaju. Boli nas kao da su nam zaboli „nož u leđa“, pa reagujemo dramatično. Obično tako što stavljamo do znanja da smo uvređeni i razočarani, vređamo ili se emocionalno povlačimo i tiho ignorišemo danima – objašnjava Milivojević.

Ali baš to je, dodaje, pogrešno, jer upravo kritika i ljubav idu zajedno. Pogrešno je verovati da ako nas neko voli, mora da voli i prihvata sva naša stanja i ponašanja. Ponekad tako želi da nas učini boljim, da pomogne, a ne da nam odmogne.

Drugačija je nedobronamerna kritika, kada nas pogađaju „strelice“ onih koji o nama nemaju lepo mišljenje, pa koriste neki naš gest da zaključe da nismo dobre osobe. Milivojević to naziva destruktivnom kritikom, koja uvek napada ličnost i usmerena je ka tome da drugog diskvalifikuje kao ljudsko biće.

– Kada neko kritikuje, to je uvek njegov subjektivni stav, sa kojim možemo i ne moramo da se složimo. Često govorimo da je jedno saslušati tuđu zamerku, a sasvim drugo je usvojiti. To je kao na sudu. Postoji pisarnica u kojoj građani prilažu molbe i zahteve, sud ih prima i uredno zavodi, ali je pitanje kako će odlučiti po tom pitanju – obrazlaže argumente naš sagovornik.

Iako prihvata da je kritikovanje u stvari neprijatnost, Milivojević tvrdi da bi trebalo da radimo na tome da je tako ne doživimo ako dolazi od bliskih osoba. Pogrešno je verovati da nas neko manje cene ako nam skreće pažnju na nešto što smo rekli, uradili, kupili, obukli.

– Svako ima pravo da kritikuje. I podređeni nadređenog, deca roditelje, građanin policajca. I to je zapravo dobro, jer ljudi pokušavaju da isprave ponašanje drugih i sve proizilazi iz dobre nemere. Preduzeća, koja dozvoljavaju kritiku, brže se razvijaju od onih koja to ne dozvoljavaju. Tako je i sa porodicom i društvom. I u tom smislu treba da naučimo da primamo i dajemo kritiku iz pozicije poštovanja druge osobe i samopoštovanja – tvrdi psihoterapeut.

Njegov savet je da ništa ne primamo k srcu, da učimo da izražavamo emocije i pravimo razliku između ljutnje i prezira. Može neka reč da nas naljuti, ali to ne opavdava mržnju prema osobi koja je izgovorila, niti pomisao da ona nas mrzi. Ako pokušamo da je razumemo i malo o njoj promislimo, možda ćemo uvideti da je dobronamerna. Da može da nas učini boljim i uspešnijim. Pa i srećnijim.

NAČIN RAZGOVORA VAŽNIJI OD SADRŽAJA

Ako je, kaže Milivojević, namera svake kritike da se poboljša ponašanje druge strane, to znači da uz njenu pomoć možemo brže da se krećemo ka boljem. – Civilizovano društvo podrazumeva konflikte i međusobno kritikovanje. To je dijalog koji vodi napretku, ali civilizovanost nije toliko definisana sadržajem, koliko načinom na koji se taj razgovor vodi. U tom smislu smo kao društvo, trenutno na trojci, pa je vreme da se popravimo do solidne četvorke. A zatim da stignemo i do petice – ističe psihoterapeut.

(novosti)