ZA DAME KOJE SE BORE SA SLIČNIM PROBLEMOM: Ispovest devojke koja je pobedila bulimiju

Pročitajte u nastavku iskrenu priču devojke koja je uspela da izleči bulimiju!

„Evo ga.. Ponovo taj osećaj mučnine. Znala sam. Predosećala sam to. Kao da želi da izađe i oslobodi me te gorčine koja trune u meni. Osećaj je poznat. I previše. Želim da prestane. Tako je teško boriti se protiv sebe i svojih nagona. Želim da povratim. Tako silno želim da se oslobodim okova svoje mržnje I besa koji osećam prema sebi i svemu što me okružuje, iako nema potrebe za tim, jer imam prijatelje i porodicu koji me vole.

Kako da znam koji je to trenutak? Trenutak koji me je slomio. Bacio u beznađe i zataškao svaku nadu u dobro, nadu u bolje sutra. Sve nade koje sam godinama gradila i u koje sam ulagala celu sebe sada padaju.. Kao da je njihova vrednost odjednom nestala i zarobila je tama moga srca natopljenog mržnjom i mizerijom koju osećam. Ali kako se to dogodilo? Kako sam uspela da dozvolim da skrenem sa puta i upustim se tako olako ka hladnom i mračnom tunelu iz kog nema izlaza?

Postoji odgovor, ali nije tako jednostavan kao samo pitanje, jer pitanje je samo jedno, a odgovor sačinjava niz događaja koji su polako razarali moju dušu i remetile moj duševni mir. Jedna za drugom, sitnice koje su tada delovale tako jadno i malo, sada poprimaju oblik kakav moja psiha ne može da svari. Teška, depresivna i okrutna gromada sada napada. Nenajavljena. Slobodna. Netremice me proganja i uzda se u moj strah. U moje nepoverenje u dobro. Gasi moju sreću.Plamen koji je buktao u meni sada je samo tihi oganj koji čeka nekoga da ga rasplamta i ponovo vrati u život. Da gorim svom svojom silinom i da mi vrati moj pređašnji sjaj. Onaj koji zaslužujem. Onaj sjaj koji čini moju ličnost.. Ali šta li me to navodi na toliki gnev? Jedem a nisam gladna, povraćam a nisam bolesna. Smejem se, a plakala bih. Želim da potonem, a i dalje plivam. Čini mi se kao da se i sama plašim da pustim dah pod vodom, već samo iskušavam sebe, da vidim koliko dugo imam hrabrosti da tako ostanem, a onda se koprcajući borim za kiseonik.

Toliko sam puta do sada radila isto. Vodim bitku sa svojom žudnjom da utolim glad. Ali je li to prava glad ili samo osećaj praznine zbog nečega? Ali šta mi to fali? Živa sam. Prava, zdrava, ako se izuzme činjenica da svakodnevno sedim pokraj wc šolje i grlim je u želji da se oslobodnim viška hrane koji sam progutala, dok razmišljam šta ću dalje jesti. Da li je to samo moj način za beg od stvarnosti u kojoj ne pronalazim sebe? Fali mi osećaj sigurnosti.

Nedostaje mi ono samopouzdanje koje čoveka primorava da iskoristi poslednji atom snage da ustane iz kreveta i promeni svet. Falim sama sebi. Sigurna i uporna ruka koja će me izvući iz kreveta i trenirati disciplinu na meni samoj. Ali deluje kao da je ta moja bolja polovina zapela negde. Dugo je dozivam i očajnički molim da se vrati i dovede me u red. Da me podseti za šta živim. Da se setim koji su moji ideali, čime želim da se bavim u životu i da ne odustajem od svojih ciljeva. E da mi je da mi se vrati ta moja kreativna, komunikativna, ponekad tvrdoglava strana ličnosti. Da ponovo zajedničkim snagama osvajamo mrgude i teramo ih na smeh. Sad da me vidi, stidela bi se.

Stidela bi se sto je deo mene ili deo onoga što je od mene ostalo. Bledunjava, sa izbezumljenim očima, sva posivela faca goni i one najgore noćne more. Izgledam kao avet. Kao da me je sam uragan progutao. Nadut izmučeni stomak koji vise ne zna na kojoj strani je izlaz od svakodnevnih maltretiranja jednjaka i guranjem prstiju kako bi se izbacio poslednji sladoled. A onda ponovo neki hleb, pa ne daj Bože napolitanke. I tako u nedogled. Čitav jedan paradoks, iz kog ne postoji izlaz.

I nakon svih pokušaja da se oduprem, ništa se nije pokazalo kao pravi lek, osim da se suočim sa problemom i pogledam ga ravno u oči. U tome mi je pomogla doktorka Violeta, na čiji predlog sam se oprostila od hrane. Nisu to puka obećanja već samo jedno pismo. Jednostavno pismo, prožeto svim osečanjima koja su mi nadolazila. I sada sa olakšanjem mogu da kažem da sam zakoračila napred za sobom ostavljajući utaban i siguran put svoje propasti“.

Pismo Hrani

“Izbegla bih formalnost iskazivanjem “draga hrano”, jer naišao je taj splet okolnosti koji me postavlja u skoro bezizlaznu situaciju. Da se zapitam da li mi je hrana toliko draga ili sam samo vremenom stvarila taj epitet u svojoj glavi, koji se skorio sa prostom imenicom “hrana”. Istina, bila je tu za mene onda kada niko nije. Bila je neizostavni dnevni ritual koji je razvedravao crne misli koje su okolišale, ali uvek naposletku nailazile put do moje glave i komešale se razdragano nadajući se mojim padovima i neuspesima. Sa podsmehom podrugivale i mučile moje jedva primetno samopoštovanje, koje se kroz godine pokunjilo i čuči u dnu duše čekajući neki veliki prasak.

Prasak koji bi obasjavao svaku mrzovolju i lenjost koja se odomaćila u mojoj glavi. A ta hrana, rekla bih, ne znam na čijoj li je strani bila. Je li pothranjivala taj očaj i mizeriju ili stvarno bila tu da mi podigne nivo serotonina i poletim među oblake. O, ta misteriozna hrano, koja si uvek bila uz mene, sećaš li se dana kada smo same, nas dve, nazdravljale i slavile svaku krvnički izdržanu dijetu i omekšavale svaki pad koji je nailazio? Bio on moralni ili fizički. Bila si tu za mene u hladnim danima i davala mi energiju kada su mi zubi škrgutali, bila si tu i leti da me osvežavaš. Sva godišnja doba smo se družile. Godine su prolazile i ja sam te toliko zavolela da sam neke važnije stvari od Tebe ispustila i previdela. Sada shvatam koliko si me nasamarila idala mi osećaj sigurnosti. Predstavila se kao prijatelj sa idejom da te jedem čim osetim nezadovoljstvo. I tako je i bilo.

Stvarno sam ti verovala. Ali izdala si me. Navukla si me tako olako. Postala sam narkoman koji vapi za spokojstvom koji pružaš. Ili ono što plasiraš na prvi pogled. A to je taj tvoj šarm koji neretko stavljaš u prvi plan svakim sledećim zalogajem. Topiš se i to radiš namerno. Smekšala si moju dušu I hiljade ljudi uverila u iste laži. Da bez tebe ne možemo kao bez vazduha. Prevarila si me. Skidam ti kapu. Ali znaj, posle dugogodišnjeg iskustva, mogu sa garancijom da tvrdim da mi nisi potrebna. Bar ne ona tvoja iskvarena verzija prepuna rafinisanih šećera, brze hrane i lepljivog hleba. Da sam makar malo ranije primetila kakvu igru igraš i čime me drogiraš, rado bih ti pokazala zube. I na vreme bismo raščistile neke stvari, ali dok sam tonula u opsesiju i osećala fizičku zavisnost koju si mi stvorila već je bilo kasno. Bila sam slepa. I kada sam napokon otvorila svoje utonule oči, osvrnula sam se oko sebe.

Zapravo, sve ono što si mi poručivala, da će mi biti bolje i da ću zaboraviti na sve probleme, konačno, oni su postali još veći, kao i moj odraz u ogledalu. Htela sam da ti vratim za taj momenat kojim si ugušila svu nadu u meni. Nadu koja mi je govorila da će život biti lepši. Da ću osećati ljubav. A ti.. ti prgava hrano, bezosećajno si mi pružila ljubav koja mi je tako očajnički falila. Ali kako sam i mogla da znam šta je to ljubav, kada je nisam iskusila. Da li je to što smo nas dve imale uopšte ljubav? Slusala si u tišini sve moje jecaje I slabosti koje sam ti kroz suze govorila. I koje sam ti u poverenju saopštavala. Misleći ti možeš samo da mi pomogneš I utoliš sve nedaće koje su me snašle. Ali šta mi učini crna hrano, ti mi sve komplekse pothranjivala I gajila ih dok ja nisam obraćala pažnju. Vremenom mi je ogledalo postalo neprijatelj. Bila sam kivna na njega ni krivog ni dužnog.

Nisam mu pridavala značaja jer nije umeo da pokaže moje kvalitete. Mislila sam skriva ih. Da ga ljubomora prema meni guši, pa da želi da se I ja osećam loše kao I ono . Njega sam krivila, a sve si mi to ti radila. Povećavala mi zadnjicu I bokove, kružila nonšalantno oko kukova, sa struka si se u valovima spuštala, a glavu što si mi zaokruglila…Eh moja hrano, nagrdila si me. Tako si se slatko poigrala sa mnom I sa uživanjem posmatrala kako stojim nad klozetskom šoljom I izbacujem te napolje. Kao da si me golicala iznutra pa me ponovo sažaljivim pogledom posmatrala kako bih te što pre ponovo smazala. Nisi ti ni malo naivna draga hrano. Sladiš se tuđim grehovima, navodiš ih na prejedanje.

Tražiš žrtve među slabim ljudima. Ali moram da te razočaram. Kao što me već poznaješ, pomalo sam osvetoljubiva. Ne često I ne uvek, ali kada mi neko upropasti život I dovede do ivice nervnog sloma, kao ti sada, rado vratim. Na sebi svojstven način, ali vratim. Ne onako kako ti to zamišljaš – na silu.. zato ću te svojom dobrotom I ljubavlju zauvek ućutkati. Trebaće ti puno vise nego prvi put, kada smo se upoznale, da me navučeš na lose, jer tada.. Tada sam bila slomljena I nisma istinski znala šta mi je potrebno. Možda mi još uvek fali ta kockica u životu. Možda se zaturila negde. Ali potražiću je.

Sada znam da ima nade. Kao što znam I da u tebi postoji nešto dobro, kao što to vidim i u drugima. Težim ka tome da izvučem najbolje iz svega, s toga te ovim putem pozivam da mi u ime svih proteklih godina upropaštavanja mog zdravlja i izgleda, učiniš samo jedno. Da me ne mamiš uzalud, jer je tako lose I po jednu I po drugu.

S jedne strane ja neću biti zadovoljna sobom pa ću tebe za sve kriviti, a s druge strane I ti ćeš polako nestajati. Napravimo balans. Da I meni itebi bude dobro. Podaj mi sve potrebne minerale i vitamine I dozvoli da živim zdravim životom, jer kako I sama znaš, svako ima svoje lepe i ružne osobine. Bolje da negujemo ono zdravo u vezi tebe, a ne da veličamo nezdravo I da se gušimo u njemu.

S ljubavlju

Danica Mišić