Ljubav & Seks

ZALJUBLJENOST: Plodno tlo za iluzije

Onaj čovek koga ti voliš u meni, naravno, bolji je od mene. Ja nisam takav. Ali ti voli, i ja ću se postarati da budem bolji od sebe – zapisao je Aleksandar Sergejevič Puškin.

Da li je veliki ruski književnik “zagrebao” po površini teorije da to kako ćemo doživeti partnera zavisi samo od nas? Pripisaćemo mu osobine koje želimo da ima. Dodelićemo mu epitet zavodnice, šarmera, dobre duše, iskrene osobe, snažnog, a tako nežnog bića, širokogrudog šmekera… Propustićemo ga kroz sopstvene “filtere” i zaljubiti se u njegovu najbolju verziju, ponekad drastično bolju od one stvarne. Koliko ima istine u tome da zaljubljeni čovek zapravo živi u iluzijama, ili od iluzija?

Psihoterapeut Marko Braković daje potvrdan odgovor i dodaje da “leptirići u stomaku” zamagle realnu sliku i prikažu nam osobu onakvom kakva nam je potrebna, a ne onakvom kakva je ona zaista. To je ono što zovemo “hemija”, jer srce nema ništa sa tim, čitav proces zaljubljivanja događa se u mozgu!

– Pred nama stoji idealizovana verzija koju smo sami stvorili, jer nam takva nedostaje. Odjednom, osećamo priliv energije i nema toga što ne možemo – kaže psihoterapeut.

Sagovornik “Života plus” kaže da to, međutim, ne važi kada volimo, jer smo tada u poziciji da partnera vidimo (i volimo) sa svim vrlinama i manama. Mozak se “smiruje”, hormoni dolaze u balans, slika se polako kristališe. Ali, na početku, kada se tek zaljubljujemo, naš mozak se okreće za 360 stepeni, tog nekog vidimo kroz šarene kristale zamišljenog kaleidoskopa – vrline su naglašene, mane potpuno nevidljive.

Neurobiolozi Semir Zeki i Andreas Bartels sa londonskog Univerziteta to su i dokazali. U trenutku dok su njihovi ispitanici gledali fotografije osoba u koje su zaljubljeni, snimali su im protok krvi kroz mozak. Istraživanje je pokazalo da su se kod većine istog trenutka, brzinom svetlosti, aktivirali delovi mozga odgovorni za prijatna osećanja i ona koja nas “bacaju” u euforiju. To što smo raspoloženiji, poletniji i zadovoljniji, daje nam “čarobni štapić” da partnera pretvorimo u savršeno biće. Ali samo u sopstvenom vidokrugu, jer on objektivno ostaje onakav kakav jeste – nema krunu i ne maše anđeoskim krilima.

Etil an Var, autorka knjige “Ljubavna zavisnost: seks, romansa i druge opasne droge” kaže da zaljubljenost utiče na mozak na isti način kao i pušenje kreka. Čini nam se da pored nas sedi najbolji čovek/žena na svetu, i čak ni ne dovodimo u pitanje da li preterujemo sa odom u njegovu/njenu čast.

To “ludilo” zvano zaljubljenost svet boji u najlepše boje, pa se postavlja pitanje da li su nam iluzije potrebne da bismo ponekad više voleli stvarnost? Braković zaključuje da u tome ima istine:

– Stvarnost i svet su surovi, pa je idealizacija ponekad ljudima neophodna da bi mogli da ih podnesu. Odatle zaljubljenost, religija, nada i ostali “opijumi” crpe svoju snagu. Istina je teška, često bolna i rezervisana je samo za najjače.

KO IDEALIZUJE, SREĆNIJI JE

Osobe koje idealizuju partnera, kada “otkriju” da on nije savršen, mogu da budu i do tri godine duže srećniji u vezi od onih koji uopšte ne idealizuju. – Ljudi su sjajni u menjanju definicija o tome šta žele da vide u sebi i u drugima. Neko partnera vidi kao pametnog, zgodnog i kreativnog, a ponekad mu baš nešto od toga nedostaje. Ipak, dve osobine su dovoljne da zadrže idealnu sliku. Idealizacije u proceni drugih uglavnom pravimo zbog viška emocionalnog na uštrb racionalnog rasuđivanja – objašnjava vođa studije Sandra Mej.

(Novosti)