Zašto je važno da mališani iz dijaspore znaju maternji?

JEZIK je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i počitujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod, može se među sobom razumijevati i umno sajedinjavati, ne preliva se u drugi, ne propada. Ovako je govorio Vuk Stefanović Karadžić, reformator srpskog jezika. I mislio je tada i na svu onu decu, malu i veliku, koja ne žive u svojoj otadžbini, ne slušaju i ne govore srpski jezik. Ili se „muče“ sa njim, jer žive na tlu na kojem je on tek – „stranac“.

Zato je važno da se, ipak, „useli“ u svakodnevicu mališana iz dijaspore, jer negujući svoj jezik, deca, pokazuju istraživanja, izrastaju u psihički jače i stabilnije ličnosti, njihov mozak se ubrzano razvija, postižu bolje rezultate u školi, imaju čvršći temelj u kriznim momentima. I čuvaju svoje korene, svoju kulturu, svoj narod. Na tome upravo insistira Centar za Srbe u rasejanju „Sveti Sava“ iz Beograda, koji 24 godine organizuje Letnju školu srpskog jezika i kulture za decu i mlade iz dijaspore. Do sada je kroz nju, uz podršku Ministarstva spoljnih poslova, prošlo više od 2.000 učenika iz celog sveta.

– Prvi put smo na zahtev roditelja pokrenuli i prolećnu školu, od 14. aprila, jer su shvatili koliko njihovim mališanima znače časovi srpskog u našem Domu učenika „Jelica Milovanović“ u Beogradu – kaže Radmila Kunčer, profesorka i direktorka škole. – Podaci pokazuju da deca više nauče tokom dvonedeljnog boravka u ovoj školi, nego za godinu dana u redovnoj nastavi u zemljama u kojima žive.

Mnoga su bukvalno kod nas progovorila srpski, jer su časovi intenzivni i zanimljivi. Naši ljudi u dijaspori mnogo rade i brinu o egzistenciji, pa im je često teško da decu voze tokom godine na časove maternjeg, a velika većina mališana je iz mešovitih brakova, što takođe može da bude kamen spoticanja za želju da nauče srpski. Međutim, to znanje im je dragoceno, jer im uliva samopouzdanje, čini ih zrelijim, sposobnijim za život. Roditelji bi zato trebalo da ih podstiču da uče maternji, a kako će znati da li u tome napreduju? Tako što će videti da su ona počela da čitaju knjige na srpskom.

Foto Arhiva Centra „Sveti Sava

Boravak u školi „Sveti Sava“ je vrlo dinamičan.

– Podelimo decu u grupe, ali tako da svako od njih dobije podjednako kreativne učitelje i visprene pedagoge koji sa njima rade. To je suština, sve ostalo što dobiju su samo „ukrasi“. Učenici imaju tri časa, zatim odlaze na zajednički ručak, radujući se srpskoj trpezi. Posle kraćeg odmora, nastavljamo aktivnosti. Pripremamo se za završnu priredbu, pevamo, recitujemo, glumimo… Tako se zapravo produžavaju časovi srpskog. Svakog dana posećujemo značajne ustanove kulture i duhovnosti, idemo u razgledanje grada i na izlete u okolini. Simpatično je što su mnoga deca priznala da se nikada do tada nisu vozila trolejbusom, pa im je i to poseban doživljaj. Svako veče organizujemo druženje sa našim pesnicima, a uvek se desi da neko proslavi i rođendan u školi – priča Radmila.

Na ovoj adresi se ne uči samo jezik, već se sklapaju i dragocena prijateljstva. Kada se završe časovi, mališani progovore ili usavrše jezik, upoznaju domovinu, nauče mnogo o njenoj kulturi, dobiju diplome i vrate se u zemlje u kojima žive, ostaju u kontaktu sa svojim drugarima.

– Naša škola je satkana od ljubavi, a njima to nedostaje u inostranstvu. Zato se većina dece rado vraća u našu školu, jer imamo zadovoljne roditelje i zadovoljne učenike. Mi im na delu pokazujemo da se jezik može učiti i na neformalan način, jer deca upravo vole slobodu. Njima je potrebno da lete, a ne da im neko seče krila – kaže direktorka škole.

LAKŠE UZ DRUŽENjE

MILENA Bogdanović (13) iz Makedonije je jedna od 2.000 dece koja je pohađala školu Centra „Sveti Sava“. Srećna je, kaže, što je prošlog leta u Beogradu učila srpski, stekla mnogo drugara, a najviše se oduševila Kalemegdanom i spomenikom Pobednik.

Maja Ogrenović (14) živi u Švajcarskoj, govori pet jezika, a srpski je, iako se govori u njihovom domu, usavršila u letnjoj beogradskoj školi.

– Divno je pričati srpski jezik među vršnjacima, a pritom smo se lepo zabavljali, družili i otkrivali naš glavni grad – kaže Maja. – Uživala sam u našoj hrani, jer u Švajcarskoj nema ćevapa, ima samo sira i čokolade.

(novosti.rs)