Zašto kolega neradnik još ima posao?

Na kraju radnog dana, vi ste kao obično „poginuli“ od posla, a vaš kolega je, po običaju, „izginuo“ od nerada. Takav je odnos snaga od početka, bez izuzetka. I dok vi i drugi savesni radnici besnite u sebi, pitate se zašto šefovi i direktori tolerišu svakodnevno lenčarenje, za platu koja je možda i veća od vaše.

Svaki dinar ste zaradili teškom mukom, radeći posao koji drugi ne odrade narušili zdravlje, iskrivili leđa, postali hronično besni i nervozni. A kolega neradnik…, kao i svaki dan je vreme utrošio pijuckajući kafu, čitajući novine, igrajući igrice, zabavljajući se na društvenim mrežama. Tokom radnog vremena stigao je i da popriča sa nekoliko kolega i koleginica, uz kaficu naravno, da telefonira prijateljima, kumovima, familiji, ode u šoping i na zakonom OBAVEZNU PAUZU, da predahne od tog silnog rada…

Logično pitanje je – ko je od vas pametniji? Kolege neradnici, jer se ne troše u poslu ili vi, jer savesno radite i nadate se da će pošten rad biti nagrađen? Neradnici su prisutni u svakom kolektivu, a činjenica je i da odlično opstaju u svim vremenima i režimima. Često imaju bolju reputaciju od savesnih radnika, popularniji su u okruženju jer su uvek opušteni i veseli, imaju vremena da proćaskaju sa svima, a u razgovorima obavezno spomenu da mnogo rade. I ako nekad pomislite da će takvi dobiti ono što zaslužuju, brzo shvatite da će šefovi pre vama uručiti otkaz, jer su oni „pustili korenje“. Psiholog Vesna Petrović kaže da je to naša svakodnevica.

– Kada podvučemo crtu, vidimo da lenjivci u svakom sistemu skidaju kajmak, dok marljivi stradaju od gomile plaćenih neradnika, koji su obično zaštićeni su kao beli medvedi ili zato što im takvi zauzimaju radno mesto – kaže naša sagovornica. – Uvek postoji šačica onih koji izgaraju i ti obično prvi nagrabuse, ni krivi ni dužni. Kada se dele otkazi, neradnici su spokojni, dok radnici koji život posvećuju firmi strepe za radno mesto. I često ga izgube, to je apsurd u Srbiji.

Iz tog ugla, rad, kvalitet i efikasnost su resursi na kojima drugi profitiraju. Oni su i štit za one koji prstom ne mrdaju. Šefovi to praštaju, žmure na činjenicu da nimalo ne doprinose kolektivnom uspehu, prave se da ne primećuju da su opet zakasnili na posao i da tokom radnog vremena praktično ništa nisu uradili. I ako su nešto uradili, to obično nije dobro, pa im nadređeni ništa i ne traže da ne bude više štete od koristi. Često su neradnici „zaštićeni“ zbog nežnog zdravlja, porodičnih problema, lošeg materijalnog stanja zbog kojeg moraju da rade dva posla, pa na radnom mestu nisu dovoljno posvećeni.

– Saosećanje bi trebalo da postoji, ali loše je kada se zloupotrebljava. Pomažući kolegi u nevolji, to se često radi „preko leđa“ vrednih radnika, koji možda isto tako imaju probleme, a o tome ne pričaju ili im to ne remeti rad. Navikli su da ćute i rade, dok drugi koriste svaku sitnicu da opravdaju izostanke, nerad i otaljavanje posla – kaže psiholog Vesna Petrović.

Ponekad se šefovi ne bave pojedincima, zanima ih samo finalni proizvod, pa malo ko zna da je za uspeh zaslužan deo radnika, a ostali su praktično višak. Lenjivci su, baš ih briga, sačuvali zdravlje i energiju. Savršeno im odgovara situacija u kojoj ih nadređeni ne angažuje mnogo ili uopšte, svestan da ne rade dobro. Neka ih smatraju zabušantima, dovoljno im je to što dobiju platu kao da su se trudili i radili.

– A, tamo neke „budale“ će da rade umesto njih. To je poražavajuća poruka koja se šalje. Ispada da je bolje biti lenj, nesposoban i neodgovoran, što na duge staze nije dobro ni za jedno društvo i državu. Sigurno je da zbog toga svi mnogo ispaštamo. Vreme je da se takva slika promeni, da se rad prizna i poštuje, a nerad osudi – opominje sagovornica.

(Novosti, foto: thinkstock)