Čekati gospodina Pravog ili se udati za gospodina Može da prođe

Živimo u hororu 21. veka, ali u jednoj oblasti i dalje verujemo u bajke. Da ćemo, kad odrastemo, naći princa sa kojim ćemo živeti srećno do kraja života. A onda odrastemo. Godine prolaze. Princa nema. Pojavljuje se knez. Princ se i dalje čeka. Odlazi knez. Eto ga vojvoda. Princ još kasni. Nestaje vojvoda. Pa, možda ni onaj konjušar nije tako loš.

Jedna od najtežih dilema sa kojima se suočava gotovo svaka žena je da li je bolje biti sama i čekati Gospodina Pravog ili pristati na Gospodina Može da prođe. Što vreme više prolazi, dilema postaje izraženija. Devojke iz prve grupe ne mogu da razumeju „koleginice“ koje pristaju na brak sa nekim koga ne vole. Ali, i pre nego što izgovore sudbonosno da, dame iz druge grupe već su sve izračunale i objasnile sebi. Argumenti se nižu, sve jedan jači od drugog: neću da ostanem sama, nisam više tako mlada, on i nije tako loš, ljubav bi ionako, pre ili kasnije, prošla, svi dobri su već zauzeti.

Ova odluka je razumljiva. Mnogi bi čak rekli prava. Živimo u društvu koje nam govori da nismo kompletni dok ne pronađemo srodnu dušu, da nismo ostvareni ukoliko nemamo prsten na desnoj ruci. Da smo suviše izbirljivi, sebični i nezreli ako smo u četvrtoj deceniji i dalje sami. Plaše nas poslovicom „izbirač naiđe na otirač“, bombarduju savetima da treba da spustimo kriterijume, dok to konačno i ne uradimo. I pristanemo na momka koji može da prođe u nedostatku boljeg.

Da su društveni pritisak i biološki časovnik najčešći razlozi zbog kojih ljudi misle da je u redu zasnovati bračnu zajednicu bez ljubavi, veruje psiholog Elena Kuzmanović.

– Ali, neretko, ljudi prosto odustanu od traženja ljubavi. Kao da u jednom trenutku moraju da izaberu da li će možda ostati bez potomstva, ali će težiti ka pravoj ljubavi ili će odabrati decu na uštrb ljubavi. Često se događa i da velika razočaranja stvore ideju da je ljubav nešto bolno i loše, pa je treba izbegavati. Javlja se strah da ćemo ponovo biti povređeni, pa biramo sigurnost naspram ljubavi i strasti. Ali, kada biramo sigurnost, ostajemo uskraćeni za sjajna iskustva koja nosi rizik življenja i voljenja – kaže Kuzmanovićeva.

Istraživanja pokazuju da su ljudi koji se plaše samoće i koji misle da je sve teže pronaći ljubav kako godine prolaze, spremniji da ostanu u nezadovoljavajućoj vezi, pa i da je krunišu brakom. Psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski su na primeru novca dokazali da imamo odbojnost prema gubitku. Pa tako, intenzitet osećanja kad izgubimo sto dolara mnogo je jači nego kad dobijemo istu sumu. Veća senzitivnost prema gubicima, nego dobicima, mogla bi objasniti i činjenicu da mnogi ostaju u prosečnim vezama umesto da jurišaju za neizvesnom mogućnošću ostvarenja srećnog odnosa. Ili, što bi poslovica rekla, bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

– Da li treba čekati pravu osobu ili ne stvar je lične odluke i sistema vrednosti koji negujemo. Ako smo svesni svojih potreba i ako sa sigurnošću znamo šta nam donosi izbor koji pravimo, onda možemo zasnovati razne oblike zajednica i biti srećni u njima. Međutim, ako nas vode društvene predrasude, ukoliko podležemo pritisku okoline i idemo protiv sebe, teško da će nam bračna zajednica bez ljubavi doneti išta dobro. Tešimo se da uvek postoji nešto dobro, a to su deca, ali previše je očekivati da ona popune prazninu koju nosi život bez ljubavi. To nije njihova uloga i često im predstavlja opterećenje – primećuje psiholog.

Pa ipak, ne tako davno, ljudi su se venčavali, a da se prethodno nisu ni poznavali, a kamoli osetili leptiriće u stomaku i pomislili kako je osoba ispred njih ona sa kojom žele da provedu ceo život. I ostajali su zajedno, do kraja, u naizgled srećnom braku.

– Brak bez bilo kakvog oblika ljubavi ne može biti srećan. Ali, postoje različiti oblici ljubavi. Ako se dve osobe pronađu i zavole kao prijatelji, sa puno međusobnog poštovanja tokom života, verujem da brak kao zajednica može biti srećan. Ali, nisam sigurna koliko život bez iskrene partnerske ljubavi može biti srećan. Ljudi prave izbore iz raznih razloga, nekada i nama neshvatljivih, ali to moramo poštovati dokle god je njihova percepcija sopstvenog života pozitivna – kaže psiholog.

Dakle, brak bez ljubavi je prihvatljiv u određenim situacijama. Potrebno je samo da razmislite šta želite i da budete iskreni prema sebi.

– Možemo pristati na brak bez ljubavi u situacijama kada je to dobro promišljen i svojevoljan čin, kada recimo moramo da zadovoljimo neke formalne institucionalne zahteve kojima se diskriminišu osobe koje nisu u braku. I kada smo svesni svih prednosti i posledica koje ta odluka donosi. U redu je ako pristanemo na brak bez partnerske ljubavi, ali je velika šteta živeti život bez ljubavi uopšte. Ljubav omogućava život sa svrhom, ona je naše pogonsko gorivo, izvor dobrog zdravlja i suština kvalitetnih međuljudskih odnosa – podseća psiholog.

I MUŠKARCI SU POD PRITISKOM

Mada su žene češće pod pritiskom zbog biološkog sata, ni muškarcima nije lako.

– Sve više žena odlučuje se za dete bez braka, što predstavlja neku vrstu kompromisa u teškoj dilemi da li čekati pravu ljubav. U nekim zajednicama se podrazumeva da se žena mora udati, pa je na njoj višestruki pritisak. Ali, mislim da i muškarci osećaju pritisak društva jer postoji predrasuda da brak i deca donose određenu ozbiljnost što se pokazalo da nije baš uvek tačno. Savremeni muškarci žele porodicu iz drugačijih razloga nego ranije i mislim da su više posvećeni pronalasku partnerke za zasnivanje zajednice iz ljubavi. Određeni broj muškaraca vođen je idejom statusa i spoljašnjeg izgleda, ali tu govorimo o nekoj vrsti razmene usluga i niskom samopoštovanju oba partnera – kaže psiholog.

OČEKIVANjA NAS ČESTO SABOTIRAJU

Prema rečima naše sagovornice, pronalaženje prave ljubavi prilično zavisi od nas samih. Treba samo da se ohrabrimo i zavirimo u sebe. I da shvatimo da postoji više pravih ljubavi u životu, pa nas doživljeno razočaranje ne sprečava da ponovo volimo, možda još i više.

– Ukoliko godine prolaze, a još uvek nismo pronašli ljubav, trebalo bi da razmislimo kako je doživljavamo, kakva su nam očekivanja i da li sabotiramo stvaranje zajednice. Možda dominiraju strah od bliskosti ili strah od odvajanja od primarne porodice, a da to još nismo osvestili kao problem. Možda je prava ljubav pored nas, a mi je ne prepoznajemo – upozorava Kuzmanovićeva.

(Novosti, foto: shutterstock)