Kako izaći iz okvira dosadnog života?

Da li je i vama naišao period kada se vrtite u krug i ne možete da izađete iz istog?

Vraćajući se sa posla jedva sam uspela da obuzdam misli, toliko toga sam imala da stavim na papir da sam jedva dočekala da stignem kući i otvorim laptop. Obožavam dane kad mi se misli igraju po glavi. Je l ste znali da se igra koju igraju misli zove inspiracija?

Kod mene je naleteo onaj period kad se vrtim u krug. Nisam sigurna šta tačno to znači, ali osećam neku blagu vrtoglavicu.

Možda je do tog osećaja došlo i zbog tog napada ideja, možda su mi se misli zaigrale pa mi se od njihove igre zavrtelo u glavi. Ovih dana šta god pogledam, to nešto mi da neku ideju. Osećam se kao neki scenarista koji ima ideju kako da napiše scenario, za koji misli da će biti najbolji scenario ikada. Ali kao da tom scenaristi nešto malo nedostaje.

Vrtim se u tom mom krugu, pokušavajući da saznam šta to nedostaje scenaristi ne bi li mu pomogla da napiše najbolje delo ikada.

Ne znam jesam li vam ikada pričala o tome koliko ne volim reč „ali“?! Znam da sada već dobro znate da volim reči, da volim njihova značenja i da prilično obraćam pažnju na njih. Nisam oduvek bila takva. Nekada sam bila jedna od onih čiji je jezik bio brži od pameti, kako bi kod nas rekli. Svakoj reči volim da dam neko obeležje. Za mene reči dosta znače. Mnogi se slažu sa izrekom da jedna slika vredi hiljadu reči, ali za mene reč ima puno jače značenje.

Reč može da nasmeje, da oraspoloži, da rastuži, da uteši, da obraduje, sa samo jednom rečju možemo promeniti nečiju emociju potpuno. Ali kad čujem ovo „ALI“ … ufff… ta reč mi menja celu rečenicu koja sledi.

Ne znam niti je bitno kako, ali ova reč mi uvek uvede neki negativni nastavak. I tako sam ja sebe hvatala poslednjih par dana da prečesto koristim već pomenutu omrženu reč i to svesno. Dodje mi neka ideja, ja se toliko oduševim i budem presrećna a onda već nakon nekoliko trenutaka te iste ideje nema. Hoćete da pogodite gde je nestala? Baš tako, nestala je sa tim „ALI“.

Volim da posmatram ljude. Hvatam njihove poglede, reakcije, gledam ih i primećujem koliko svakodnevno jure i žure nekuda, koliko nemaju vremena ni za sebe a ni za druge. Sve više je nervoznih ljudi kojima je jako čudno ako im se neko nasmeje. Ne mogu a da se ne zapitam zašto je jedna gospodja koja ima posao, divnu porodicu, lepu kuću nervozna i nezadovoljna…

A onda mi odmah dodje sledeće pitanje, pa šta ako ima posao, porodicu, kuću… odakle se to stvorilo i postalo neki kriterijum sreće?! Jedna osoba može biti srećna ako ima posao, dok drugu taj isti posao može ugušiti. Opet se vraćam na istu temu, na to koliko su nas učili tokom života da se neke stvari podrazumevaju i da mi zbog toga danas živimo u okvirima tih stvari. Ušuškani smo jer imamo stalni posao, imamo krov nad glavom. I opet nismo srećni… Zašto?

Pre nekoliko dana sam se vratila sa putovanja. Uživala sam u predivnoj Španiji. Upoznala sam predivna mesta i predivne ljude. Volela bih da vam pomenem devojku iz Amerike, koja je na mene ostavila poseban utisak. Mlada Amerikanka, sa nepunih 30 godina, počela je da se guši u velikom gradu Amerike, imala je sve, stan, posao, prijatelje, a osećala se neispunjeno. Znate šta je ona uradila? Dala je otkaz, spakovala kofer i došla u Evropu. Odlučila je da poseti Evropu, da poseti nekoliko gradova, bez ikakvog plana. Izašla je iz svih okvira i osetila slobodu i zadovoljstvo.

Ja na primer ne bih tek tako otišla da šetam svetom. Ali poenta i nije u tome da li bih ja ili bilo ko od vas to isto uradio. Poenta je u tome da se zapitamo ko je postavio okvire u našim životima i ko nam uporno šapuće to ALI kad god neka ideja odluči da nas poseti. Hajde da se opet igramo i da nacrtamo sliku koja predstavlja naš život. Slika naravno treba da ima ram, da ne kažem okvir.

I, šta ćete vi nacrtati kao vaš okvir? Je l se podudara sa okvirom iz života koji živite? Ako se podudara, onda jedno veliko bravo za vas. Ako se ne podudara, znate šta vam je činiti.

(cosmopolitan.rs)