Odlaze li voljeni?

O, kakva je zabluda da vreme ima magičnu gumicu kojom bol može da precrta, da ne postoji.

Sedeo je sam u velikoj biblioteci porodične kuće. Noć je spustila svoje čarolije da slobodno šetaju zvezdanom stazom. Svet je utihnuo. Čuo je blago pucketanje vatre u kaminu. Sedeo je na podu i posmatrao stare stvari, uramljene fotografije i tatin sto.

Kao dečak, voleo je da se udobno smesti u veliku tamno –zelenu fotelju i da, krišom dok tata traži knjigu na polici, naliv perom iscrta linije svoga sna. Crtao je sebe i svoju porodicu. Iznad njihovih glava rukom bi dopisao – zauvek zajedno.

Danas, ovde nema nikoga. Boli ga sećanje na miris dana koji drobe srce. Ljut je jer nije održao obećanje. Njegovi su uz njega, samo u sećanju. Tate više nema, samo je stara majka jedini čuvar staroga vremena. Tata je otišao iznenada, sa prvim snegom. Nikada nije preboleo očevu smrt.

Nikada i neće. Razmišlja kako će njegova smrt odneti i očevu smrt. Tada će umreti dve duše, njegova i očeva. I samo tada one mogu biti zajedno. Danas, otac mu je trebao ovde, pored, uz, sa…Nije imao snage da crno –bele slike u glavi slika novim bojama, da ih oživi. Želeo ga je ovde, želeo ga je sada…

O, kakva je zabluda da vreme ima magičnu gumicu kojom bol može da precrta, da ne postoji. Njegova bol je vremenom bila jača i razornija. Ona se uvuče pod kožu i zauvek ostane, u tvojoj krvi. Prevelika bol je nema. Zato i tugujemo u samoći.

Zato i voli ovde da dođe sam. Stvorene su mnoge daljine, koje nisu ništa. One naspram odlazaka ne postoji. I ne oseća daljinu jer oca nema. On je sakupljen u njemu, spava kraj srca. Telo mu bridi od izmrvljene boli…

Na očevom stolu bila su pisma, koja je često pisao majci. Setila su ga kako se niko tako nije voleo, kao njih dvoje. Beše ljubav na prvi otkucaj srca. Mogao je da vidi očev i majčin ples na sredini ove sobe, baš ovde gde sada sedi. Svaki očev osmeh imao je majčino ime. Posebno je voleo da ih posmatra dok joj otac ljubi šake.

Toliko čestica nežnosti stane u jednoj sekundi toga trena. Lagano bi spustio svoju donju usnu na njene prste, ljubio duž cele šake lagano se podižući do lakta. Njena koža se ježila pod naletima toplih usana. Bio je njome očaran. Ljubio je kao da je znao koje boje je nosila ispod predivne kože. Mirisala je na stidljivu čežnju. Na tihoj razdaljini njihovih tela, svetleo je mir. U tom trenutku, njihova ljubav rodila je zvezdu. Ta zvezda je bio njihov dom. Isti takav spokoj nikada kasnije nije osetio, niti ga je tražio.

Desi se.. Samo se probudiš, postane ti svejedno. Nema voljenih, nema suza, nema nesanica. Samo postoji želja da neko tvoj čuje priču, da neko od tvoje krvi i mesa uhvati niti ovog predanja, da se ne zaboravi.

U sobi je šuštao zvuk nekadašnjeg života.

(cosmopolitan.rs)