Oprostiti je mudro i nužno, ako želite živeti sretniji život

Znate kakve reakcije dobijem od ljudi kada im kažem da nekome trebaju oprostiti? Skoro takve kao da sam im opsovao nekog bližeg člana porodice. Interesantno je da, koliko god puta smo čuli kako je ljudski oprostiti, i dalje to ne praktikujemo. Ljude u praštanju uglavnom sprečavaju njihova kriva uverenja. Šteta, jer je praštanje jedan od temelja ljudske sreće. No, možda vas ovaj tekst, koji je potkrepljen znanstvenim dokazima o moći praštanja, podstaći na jednu novu naviku, a to je redovnoo praktikovanje tehnika praštanja!

Ako počnete barem malo istraživati osećaj sreće kao celovito stanje uma i tela, sigurno ćete doći do praštanja. Ja sam imao tu sreću da su me o moći praštanja učili i alternativci i naučnici.  Dvaput je dvaput. Uglavnom, kroz edukacije i razgovore s klijentima uočio sam jedan jako rašireni fenomen, a to je da ljudi NE ŽELE oprostiti. Ponašaju se kao da ih to košta. Nakon što sam nekim ljudima rekao da zaista trebaju praktikovati tehniku praštanja, oni su ostajali u čudu. Nažalost, ti ljudi nisu odvojili ni malo svog vremena da bi razmislili o tome koliko im se zameranje isplati ili ne isplati. Oni jednostavno zameraju i smatraju da na to imaju pravo. Apsolutno imaju to pravo, samo je pitanje koristi. Naravno da svako podsticanje tih ljudi na oprost nailazi na žestok otpor. Oni mene uveravaju kako im ne preostaje ništa drugo nego zamerati, ja im kontriram s dokazima iz područja psihologije, bla bla bla. U prevodu, ne postižemo ništa sve dok im ne postavim magično pitanje.

I šta ti je dobroga tvoja zamerka donela u životu?

Najednom odbrane i zidovi padaju, a ljudi postaju svesni da od zamerke nemaju apsolutno nikakve koristi. Postaju svesni svojih blokada. Najčešća blokada je upravo jedno famozno uverenje da ako oprostimo nekome, zapravo odobravamo što nam je taj neko napravio. Sukladno tom uverenju, jedino (ne)logično što možemo činiti je protestvovati do kraja života i zamerati. Čak i po cenu vlastitog zdravlja. Zbog neznanja i emocionalne nepismenosti zaboravili smo da naša zamerka ostaje u nama, a ta druga osoba mirno živi svoj život.

“Zamerati nekome je kao popiti otrov i očekivati da neko drugi umre.”

No, sada kad smo ustanovili da zadržavanje zamerke nema previše smisla,  idemo dalje. Danas je jako popularno govoriti o energijama. Svi nešto osete. Gde je kakva energija, kakvu energiju očitavamo kod drugih ljudi, ali retko ko primeti koliki je utrošak energije na zamerke. Baš one koje treba oprostiti. Znate i sami koliko dugo vam se zadržava u mislima ono loše što vam je neko napravio. To su sve one vizualizacije kako biste tom nekome nešto “stresli u lice”, ali se to skoro nikada ne dogodi. Nakupi se toga s vremenom. A um ne zaboravlja. Um i dalje taj proces vrti dok vi svesno i iz dubine duše ne odlučite staviti tačku za kraj.

Svesni um zameri dosta, nesvesni um zameri još više

Verovatno se jako dobro sećate ljudi i situacija koje su vam se zamerile. To je skroz svesno. Ali, onaj deo koji je najproblematičniji je naš nesvesni um. On zamera daleko više stvari jer sve uzima lično. Čak i kada biste svesno rekli da ste “u redu” vaš podsvesni um se može u potpunosti ne slagati s vama. Tu nastaje konflikt. I na taj konflikt ode jako puno energije. To je ono što nas čini mrzovoljnima, iscrpljenima, nezadovoljnima. A samo zato što toga nismo svesni  ili radi svojih uverenja ne želimo oprostiti.

Zamislite da je svaka zamerka jedan končić koji vas spaja s osobom kojoj zamerate

Zamislite da je svaka zamerka, bila svesna ili češće nesvesna, jedan končić koji držite u ruci. Taj končić vas spaja s osobom/vremenom/prostorom gde je nastala zamerka. Vaše telo je nastavilo dalje, ali vi i dalje vučete taj končić – poveznicu. Kako idete kroz ulice, na svakom uglu končić zapinje. Postaje ga sve teže vući za sobom. Živite život dalje, a kroz godine skupljate sve više končića (zamerki). Odjednom, jedna vaša ruka nije dovoljna za sve te konce. Sada već koristite obe ruke da biste ih sve držali. A tako ih je teško vući da ste stražnjicu okrenuli prema napred kako biste mogli izaći na kraj s tim teretom. U svakidašnjem životu, kad nastupi ovakva situacija, osećamo umor. Osećamo se kao da nam život u budućnosti ne nosi ništa dobro, a pritom nismo svesni da to mislimo samo zato što gledamo unazad

“Kada oprostiš  – nećeš promeniti prošlost, ali ćeš promeniti budućnost.” ~ Bernard Meltzer

Uverenje da je oprostiti = odobriti

Ne! Ne! Ne! U radu s ljudima jako često nailazim na ovo uverenje. To što ćete nekome oprostiti, zapravo, najmanje ima veze s njima. Ima veze s vama. Ne opraštamo radi drugih ljudi nego radi sebe. Mi opraštamo da bismo prerezali one končiće koje smo zamerkom preuzeli od drugih ljudi. Opraštamo zato da bismo oslobodili ruke. Opraštamo zato da ne idemo stražnjicom napred, nego licem napred. Opraštamo zato da ljude koje trebamo ostaviti u prošlosti, zaista ostavimo u prošlosti.

Oprostiti ne znači i zaboraviti

Još jedna česta stvar koja ljude sprečava u praštanju je neko fantomsko uverenje da će, ukoliko oproste, zaboraviti šta se dogodilo. Samim tim bi, po toj teoriji, postali ponovno ranjivi. Praktikovanje tehnika praštanja ne briše sećanja. Praktikovanje tehnika praštanja nas oslobađa onih neželjenih teških emocija koje prate sećanja. To je valjda deo koji želimo ostaviti iza sebe!?

“On/ona ne zaslužuje oprost!”

Dramatična izjava s kojom mi ljudi često protestvujemo zbog naše teške sudbine. Problem je što ovakvo uverenje jednostavno nije spojivo s našom srećom. Kada bismo samo malo razmislili, šta nam je važnije, biti u pravu da netko ne zaslužuje oprost ili nositi onu celu paletu teških emocija iz dana u dan? – Šta mislite, što zaista imate od odbijanja opraštanja? – Možda čir na želucu.

 Srećom, praštanje je navika i može se vežbati!

A šta vi mislite, možete li vi oprostiti? Koje je vaše gledište o praštanju? Sprečava li i vas neka od gore navedenih blokada da biste nekome oprostili? Želite li oprostiti?

(zenskikutak.rs)