Svaka žena treba imati…

Svaka žena treba imati svog umetnika u životu.

Muškarca, koji će videti u njoj nešto, čega ni sama nije svesna.

Nekoga, tko će joj dati potpunu slobodu ali i sebe.

Svaka žena treba imati nekoga, ko neće njome da se hvali prijateljima, da je menja, da joj nudi brak, da samo misli kako da je prisvoji ili povali.

Svaka žena treba imati bar jednog učitelja lepote, koji će u njoj da voli i probudi nju.

Pravu nju, najbolju nju, najljepšu nju…

Otmenu nju, drugačiju nju, posebnu nju…

Umetnik je neće da voditi na skupe večere, neće je impresionirati brzinom svog automobila, neće joj se hvaliti brojnim poznanstvima, samo će da je voli, voleće sve njeno.

Pusti će je da igra svoju igru, ne tražeći od nje ništa više od onoga što je spremna da mu ponudi.

Umetnik neće kopati po njenoj prošlosti, neće se mešati u njenu budućnost, neće skraćivati njen telefonski imenik i produžavati dužinu njene suknje.

Ne, on će je voleti dodirom i pogledom koji oslobađa, dopusti će joj da se rascveta pored njega.

On će osetiti njen ritam, njenu frekvenciju i znaće kada i koliko da joj se daje. Znaće i da je gleda i da je sluša.

Probudit će njenu fantaziju, maštu, snove, vratit će je tamo gde je bila najsretnija – u godine rane mladosti, gde je sve prepreke prelazila s lakoćom, misleći da sve može.

Umetnik joj neće obećavati kule i gradove, samo će odigrati s njom svoj najlepši ples, bez postavljanja zahteva i pozivanja na večnu odanost.

Živeće u ovome sad, za ovo sada a ne za neko nepostojeće sutra, ili zaboravljeno juče.

Delovaće joj nestvarno svojom spontanošću a i ona će se pored njega osetiti nestvarno…

Lebdeće s njim nekoliko koraka iznad zemlje, i sve će joj, odjednom, postati lakše i lepše.

Njen život, njene obaveze, njen grad, njene ruke, kosa, osmeh, sve njeno.

Sve će se pretvoriti u igru, njihov odnos će postati igra, ona će postati igra.

Što će se to dogoditi s njom kada ga napokon sretne?

Po prvi put će biti s nekim a da je tako blizu sebi…

Po prvi put neće morati da brine o nekome a osjećaće se prihvaćeno i voljeno.

Po prvi put, po prvi put, sve po prvi put…

Pitaće se što taj čovek ima što drugi nemaju?

Neće joj biti jasno kako uspeva uvek da je usreći, pritom uvek nov, drugačiji, poseban?

Kako, ni ona sama neće znati da odgovori, zna samo da će pored njega pronaći i zavoleti sebe, i sve svoje…

Samo zato što je on prvi koji je prihvatio onakvu kakva jeste.

Samo zato što se pored umetnika, po prvi put, i sama osetila umetnikom.

(alternativainformacije.com)

autor: Stefan Simić