Zašto je tako teško oprostiti?

Da li postoji čovek koji nikada u životu nije bio povređen? Partneri nas varaju, prijatelji izdaju, kolege „sapliću“.

I, prirodno je da u početku budemo ljuti, povređeni, razočarani. Ali, u nekom trenutku, ako želimo da nastavimo odnos sa „krivcem“, moraćemo da oprostimo. Čak i kada ne želimo da imamo ništa sa osobom koja nam je izazavala bol, trebalo bi da oprostimo. Zbog sebe. Negativna osećanja, bes, ljutnja, gorčina, ma kako opravdani bili, truju nas. Kako godine prolaze, to breme postaje sve teže, a može nas i potpuno slomiti.

Ipak, čini se da nije tako lako oprostiti. Treba izaći na kraj sa povređenim egom, izneverenim očekivanjima, neuzvraćenim osećanjima… Oproštaj je, kako je govorio Mahatma Gandi, osobina jakih. Slabi ga ne mogu dati. Zašto smo u ovoj oblasti slabi, otkriva sagovornik „Života plus“, psiholog i psihoterapeut Stevo Bajalović, koji primećuje da otpor da nekome oprostimo ima različite korene. Jedan od njih je osećaj snage i izbora, koji nam neoproštaj daje. Kada neko nama drag učini da se osećamo bespomoćno i ranjeno, biranjem da ne oprostimo, dajemo sebi privid ponovo uspostavljene „moći“, objašnjava Bajalović.

– Održavanje besa kao da nam daje osećaj „osvete“ i indirektno kompenzujemo ono što nam je učinjeno. Još jedan od razloga je svest o poruci koju šaljemo okolini. U današnjem sistemu vrednosti, koji dobrotu ponekad interpretira kao slabost, stičemo utisak da će nas drugi doživeti kao lake žrtve ako lako opraštamo i da im time dajemo dozvolu da nam ponovo učine nepravdu. Stoga, neopraštanje koristimo kao štit, u želji da ne pošaljemo poruku „možeš me povređivati koliko želiš, ja ću uvek biti tu za tebe“ – kaže psiholog.

Ma kako ovo delovalo racionalno, krajnji rezultat je negativan po nas. Posledice povređivanja su, prema rečima psihologa, različite, od besa, razočaranosti, straha da se to ne ponovi, tuge, do stvorenih uverenja da smo možda sami tome doprineli, jer nismo dovoljno dobri, mudri ili oprezni.

– Negativne posledice na naše biće deluju toksično, a način na koji će se odraziti je različit. Neko nesvesno razvija dugoročne negativne obrasce u socijalnim kontaktima. Kod drugih će se iz klice teških emocija razviti psihosomatski simptomi. Pojedinci će imati blokade u poslu, partnerskom odnosu. Naše današnje reakcije često imaju koren u dalekom iskustvu, a da te povezanosti nismo ni svesni – upozorava psiholog.

Čak i kad želimo da čista srca krenemo dalje, neretko tapkamo u mestu. Umesto da loše ostavimo iza sebe, stalno se vraćamo na učinjenu nepravdu ili izdaju. Nije to ništa čudno, jer mada je želja da oprostimo prvi korak, ovaj put nije nimalo lak, pa moramo biti spremni na povremena zastajkivanja, pa i vraćanja unazad.

– Opraštanje je često dug i uglavnom bolan proces, koji zahteva vreme i energiju. Ako nismo svesni koliko je ishod koristan po nas, nećemo mu se dovoljno posvetiti. Nekada mogu pomoći stručne i intuitivno osmišljene tehnike ili je potrebna profesionalna podrška. Ali, neophodna je dosledna ljubav prema sebi, želja da nam bude lepše i lakše, da živimo u svetu pozitivnih emocija – objašnjava Bajalović.

Oprostite neprijateljima, ali ne zaboravite njihova imena, govorio je američki predsednik Džon Kenedi. I poznata izreka savetuje da oprostimo, ali ne zaboravimo. Treba, ipak, voditi računa da se pamćenje ne pretvori u „zlopamćenje“.

– Svako iskustvo čoveku može da donese novu spoznaju. Tako i negativno iskustvo može kao ishod imati koristan nauk za ubuduće. Rad na sebi i sazrevanje ličnosti upravo se i sastoje od takvih usvojenih uvida. Dakle, moguće je nositi svest o nekom iskustvu, na konstruktivan način, a da to više u nama ne izaziva negativne emocionalne reakcije – kaže Bajalović.

Postavlja se, ipak, pitanje da li baš sve treba oprostiti? Mada nas religija uči da ako nas „ošamare“, okrenemo i drugi obraz, život nam deli druge lekcije.

– Postoje specifične situacije u kojima se od nas očekuje reakcija na nečije loše ponašanje, kao što su različiti primeri fizičkog zlostavljanja. Ukoliko će nam biti korisno da osećamo bes i tako nadjačamo strah i odbranimo se u toj situaciji, onda možemo reći da je u redu ne oprostiti. Onoliko dugo, koliko je potrebno da bismo se izbavili iz pozicije žrtve. Kada neposredna opasnost više nije prisutna, važi opet princip opraštanja. Strpljivo i nežno to iskustvo pretvoriti u osećanje zahvalnosti za novu stečenu snagu i veru da smo naučili vrednu lekciju za budućnost – zaključuje Bajalović.

Kako da znamo da li smo zaista oprostili?

– Kada smo u stanju da osetimo zahvalnost za to teško iskustvo, jer smo svesni lekcije koju nam je donelo i nove snage koju je u nama rodilo – ističe Stevo.

NE KAŽNjAVAJTE SEBE!

Važan aspekt, na koji često zaboravljamo, prema rečima našeg sagovornika je opraštanje sebi.

– Očekivanja koje su nam nametnuli drugi ili mi sami, a ne uspevamo da ispunimo, u nama izazivaju osećanja stida i krivice. Jedan od najvažnijih preduslova za blagostanje je sposobnost da sebi oprostimo što smo, u tom trenutku, bili to što jesmo. Lepo je i za pohvalu ukoliko težimo unapređivanju i radu na sebi, ali nije korisno ako se na tom putu kažnjavamo stidom svaki put kad ne ispunimo zamišljene kriterijume, koje smo sebi postavili. Spremnost da oprostimo i saosećamo je potpuna samo ukoliko podrazumeva i nas same – podseća psiholog Stevo Bajalović.

(Novosti)