Jednom rečenicom sin nam je spasao brak: U sred svađe izgovorio je ovo!

admIn25.03.2017.No tags

Četvoro dece, četrnaest godina braka i konstantna svađa vodila je dobro poznatim putem propasti

Od tog razgovora, do kog je došlo usled pitanja našeg sina, mi smo shvatili da ovako više nemožemo. I znate li šta nas je zapravo najviše frustriralo? Frustriralo nas je to što smo bez obzira na sve te ručice i nožice i skučeni prostor i ciku i vrisku – bili jako usamljeni.

Ponekad u životu živimo kroz njega, a da uopšte ne shvatamo kuda idemo, kojim putem idemo, imamo li cilj, ili još bolje, uopšte ne shvatamo da možemo lako doći do ugla iza kojeg nas čeka neka zamka na koju uopšte nećemo biti spremni. Samo živimo. Iz dana u dan. Pa kako bude.

„Tako smo živeli i mi“, započela je svoju priču jedna majka. „Prošlog proleća, sin koji ima šest godina i ja bezveze smo se zagledali u naše devojčice – imamo još tri mlađe ćerke, i on me iznenada, iz vedra neba pitao mora li se i on oženiti kada poraste?“

Automatski sam mu rekla – ne, ti možeš raditi šta želiš, sve dok te to čini srećnim!

„Oh, onda dobro“, rekao je to s velikim olakšanjem u glasu i onako više za sebe nastavio kako on stvarno ne želi da se svađa sa nekim sve vreme.

Šokirala sam se.

Bio je to takav udarac za mene da sam, ja mislim, prebledela. Ne znam. Nisam sigurna, ali šokirao me. Posle te večeri sela sam sa mužem i ispričala mu šta mi je sin rekao.

Činjenica je da smo se muž i ja stalno prepirali oko nečega. Mislim, mnogo nas je. To je prevelika briga. Stalno nešto treba. Nemamo mira ni sekunde. Čak ni dok spavamo. Nismo mi stalno bili ljuti jedno na drugo. Zapravo smo bili nervozni. I kada sam mu to ispričala i on je lagano prebledeo. Da, oboje smo shvatili šta je to naše milo, nevino dete htelo da nam kaže. I onda smo se konačno otvorili jedno drugom. Počeli smo da pričamo.

Počeli smo da izbacujemo iz sebe sve što nas muči, ono što je trebalo davno da kažemo jedno drugom. Razgovarali smo otvoreno o našem braku i svemu što nas muči. Za 14 godina, koliko smo zajedno, prvi put sam uopšte zamislila kako bi bilo da nismo zajedno.

Činjenica je da je moj muž sve vreme bio prilično nestrpljiv, uvek je lako planuo, a zapravo je bio prilično jadan i nesrećan. Sa druge strane, ja sam, kako je on to rekao, a slažem se sa njim, bila previše zauzeta sobom i decom da bi išta preduzimala po pitanju našeg braka. Bila sam konstantno puna besa i ljutnje i retko kad sam imala vremena za njega.

Naravno, između nas je četvoro dece, ali ona zaista nisu i ne bi smela biti izgovor za loš brak.

Sa mužem sam počela da se zabavljam na kraju srednje škole i tada mi je bio moja ljubav, moj najbolji prijatelj, moje sve. Bili smo nerazdvojni. Onda smo se venčali i, malo po malo, dolazila su deca, njih četvoro. Sa svakim novim danom i teškim trenutkom, a naravno, bilo ih je na pretek, mi smo se sve više i više udaljavali jedno od drugog.

Preživeli smo sve i svašta, verovatno kao i svaka druga porodica – od bolesti bližnjih, finansijskih uspona i padova, donosili smo stresove svaki dan sa poslova, a tu su i oni svakodnevni stresovi u kući, jer puno nas je, svakome nešto treba, svako nešto traži, a vremena i ruku nikad dosta. Tako smo se svakog slobodnog momenta posvetili svemu, ali ne i sebi, odnosno ne i nama kao paru. Bili smo glupi, kad tako moram da kažem, jer smo mislili da će naše davno prijateljstvo, ona ljubav koju smo osećali kada smo bili dečko i devojka, ostati i biti tu, između nas, zauvek. Kao da je to nešto jako, čvrsto što smo nekada davno kupili sa garancijom da se nikada neće raspasti.

I onda smo sve one poslednje godine, uprkos toj garanciji da se naše prijateljstvo i ljubav neće raspasti, započeli svakodnevan rat koji je bio sve glasniji, sve besniji i sve više izložen našoj deci.

Garancija je nestala

I sve do tog udarnog pitanja mi smo se napadali i branili vičući. Naravno da smo delimično pokušavali da se sklonimo od dece, ali nekad i nisu morali da nas slušaju da bi po našem raspoloženju shvatili o čemu je reč. Nije trebalo ni da razumeju šta mi govorimo, ta negativna atmosfera je definitivno ušla i u njihova mala srca.
Sve do tog razgovora mi jednostavno nismo više znali kako drugačije.

Te noći smo dugo razgovarali, bez prebacivanja, ali smo bili iskreni. Rekli smo jedno drugome sve što nam je na duši. Bilo je čak i nečega što smo zapravo shvatili tek kako je razgovor tekao, kada smo se istresali tiho – kao da smo sada kada smo to rekli naglas shvatili još štošta što nas je mučilo, a da toga nismo ni bili svesni ranije.

Međutim, shvatili smo da, uprkos tome što smo se sada pomirili, da jednostavno ne smemo nastaviti, a da još nešto ne preduzmemo, jer ćemo opet upasti u vrtlog istog života, istog stresa i sigurno će, vremenom, opet doći do pucanja. Naravno, da bismo opet bili par kao nekada, nedostajalo nam je vreme, slobodno vreme od dece, pa smo ugovorili „naš četvrtak“. Svake sedmice, četvrtkom uveče neko dođe da pričuva klince (ponekad bake, ponekad bejbisiterka), ali važno je da to bude veče bez dece i da bude baš svake sedmice, bez izgovora.

Nismo baš Amerikanci, da idemo na večere. Tu i tamo je priuštimo u nekom normalnom lokalu, nekad odemo u bioskop, nekad na piće, pa malo i popijemo i opustimo se. Ponekad samo šetamo gradom, a preko leta provedemo duge sate u parkiću na klupi. I smejemo se. Ponovo se smejemo kao nekad. I to ne samo na našem sastanku. I kod kuće smo opušteniji, ne samo zato što četvrtkom punimo baterije, već zato što gotovo ništa više ne prebacujemo.

Zajedničke odluke donosimo zajedno, sa normalnim dogovaranjem. Ma zapravo, sve što radimo sada, radimo nekako opuštenije i sada oboje shvatamo da nisu zapravo deca i brige bile te koje su nas frustrirale. Frustrirala nas je sve vreme blizina onog drugog frustriranog para, para koji je bio frustriran da bilo šta napravi, a oboje smo uvek imali veća očekivanja od onog što je neko na kraju postigao. Oboje smo doslovno režali jedno na drugo i od tog režanja nismo više bili u mogućnosti da normalno razgovaramo.

I znate li šta nas je zapravo najviše frustriralo? Sigurno ne znate. I mi smo to tek naknadno shvatili. Frustriralo nas je što smo bez obzira na sve te ručice i nožice i skučeni prostor i ciku i vrisku – bili jako usamljeni.

Sad smo opet tim.

(zenskikutak.rs; foto: pixabay.com)

admIn

view all posts

Srećna Žena

Online Magazin

Jednom rečenicom sin nam je spasao brak: U sred svađe izgovorio je ovo!

admIn

You Might Also Like