„Ti želiš bajku a ja u to više ne verujem…“

Negde sam jednom prilikom pročitala da u životu zapravo volimo samo tri puta.Prvi put je ujedno i prva ljubav, nevina, iskrena, ona na kojoj se učimo. Druga ljubav je ona teška, komplikovana, ona gde boli kad i ne bi trebalo, ona zbog koje u jednom trenutku shvatite da sedite na ledenom podu, naslonjeni na goli zid koji u tom trenutku služi kao jedina potpora dok glasno plačete, očajnički pokušavajući popraviti sav haos koji se događa. Druga ljubav, ona je zbog koje najviše podižemo zidove obrane od svih potencijalnih ljubavi.

Treća ljubav, kažu stručnjaci, ujedno je i prava ljubav. Ovde se ljudi jednostavno sretnu, progovore i shvate da su jedno za drugo. Nema komplikacija, nema učenja, nema boli, nema patnje, sve je ružičasto i sve se može preživeti. Ljubav može sve preživeti.

Donedavno bi se čak i složila s tom grupom teoretičara koja svrstava naše emocije u tri životna ciklusa. Složila bi se, ne bih ni trepnula. Da ste me samo pre mesec dana zaustavili na cesti i pitali verujem li u teoriju da postoje tri ljubavi u našim životima, oberučke bih je prihvatila. Zašto? Zato što sam mislila da sam je pronašla.

Onu treću, naravno. Pravu, jednostavnu, nepovratnu i neupitnu ljubav koju želiš imati do kraja svog života.

Danas se, na žalost, ne mogu niti približno složiti s tom teorijom. Ne mogu se složiti, jer je ta famozna treća ljubav u mom životu ispala još najopasnija od svih. Sigurna sam da se mnogi mogu poistovetiti s osećajem nemoći kada zaista volite nekoga. Svesni ste u svakom trenutku da ta osoba ima moć uništiti vas u bilo kojem obliku i kada god im to padne na pamet, moć koju ste im vrlo hrabro predali kad ste shvatili da je tu izrasla ljubav.

Najveće greške koje možemo doneti nastaju kada oslepimo na našu okolinu, jer jedino svetlo koje vidimo dolazi u obliku te osobe, i sve ostalo postaje sena.

Kako sebi oprostiti činjenicu da ste nekoga pogrešno procenili? Kako oprostiti intuiciji što je po prvi put fatalno pogrešila? Kako hodati po svetu, a ne imati potrebu grliti samog sebe iz straha da se ne raspadnete? Iskreno, ne znam. Mislila sam da je on moja treća ljubav, moja fatamorgana, neko kome ću moći dati sve svoje emocije bez ikakvog straha, neko koga bih volela videti svako jutro kada bih se probudila.

Umesto svih lepih reči, zagrljaja koji su donedavno bili tako intimni, jutarnjih buđenja koji su davali smisao životu, ja sam ispala princeza koja traži bajku, a on u to više ne veruje.

Ja tražim bajku? Ta rečenica će me još dugo proganjati. Šta ja to tražim da zvuči kao bajka? Nekoga kome mogu verovati, nekoga ko neće pobeći pri prvoj prepreci, nekoga ko me neće uzeti zdravo za gotovo? Da li je to bajka, da li tražim nemoguće? Umorila mi se duša od analiziranja same sebe, umorila se od traženja opravdanja za njega, umorila se od davanja toliko puno, a dobijanja tako malo.

Možda uistinu i tražim bajku, možda zaista u toj potrazi provedem život sama, ali radije bih tražila bajku nego prestala verovati da ista postoji. Žao mi je samo što on nije mislio tako.

Znate kako je to lepo otpevala Nina Badrić: „Bila je bisera puna zdela, a ja sam baš za kamen uhvatila…“

(zenskikutak.rs)